Датум објављивања: 19.02.2020

Милован Витезовић: БРАНКО ЋОПИЋ МИНУ КРОЗ КРАЈИНУ

 

 

 

БРАНКО ЋОПИЋ МИНУ КРОЗ КРАЈИНУ

 

У девојачкој спреми

Коју је у Хашане донела Софија Новаковић

Удавши се за Вида Ћопића

Била је украсна чаша

Са ликом песника Бранка Радичевића.

 

На чаши је писало:

Пуна срца, пуне чаше

Нека живи што је наше!

Прво живо њихово наше

Био је син сав од плаве месечине

Која је тумачена као посебно знамење.

 

Једина у Хашанима писмена

Софија Ћопић је од кума измолила

Радичевићево име за сина

Који ће именом Бранко бити први у Крајини.

 

После крштења у цркви

Баба је Бранка унела у крчму

Да наздрави и да јој за унука наздраве.

Здравице су учиниле бабу срећном

Толико да је унука у крчми заборавила.

 

Кад се баба из Хашана повратила

Расплаканог Бранка дојила је крчмарица.

 

Задојен Крајином

Судбину да буде песник

Више није могао избећи.

 

 

БРАНКО ЋОПИЋ МИНУ КРОЗ КРАЈИНУ.

 

Како се леворук описменио десном

Његовом руком почела је да се потписује Крајина.

 

Што му се није дало опевати

Дало се опричати.

 

Сви чаровити старци и горштаци крајинских планина

Огласили су се с брда на брдо

У његовим причама

Кликујући сами себе и саму Крајину.

 

Школовали су га да буде учитељ у Хашанима,

А он је хтео све ове видике

Да опише и сложи у своје књиге

До хоризонта кривудавим рукописом.

 

Од приче до приче

Постајао је и сам Крајина.

До њега, кроз историју, Крајина је била и своја и свачија.

Од њега, само своја и његова.

 

Што се самим Крајишницима чинило

Да међу њима нема смисла

У Ћопићевим описима

Добијало је пуни и прави смисао.

 

 

 

БРАНО ЋОПИЋ МИНУ КРОЗ КРАЈИНУ

 

У његовим причама

И јунаци њихови здушно уживају

У догађајима и описима.

И последњи се осећају првима

Само кад су ту.

Били би несрећни да их нема.

Препознају се по именима и надимцима

За које вичнијег надевача од Ћопића нема.

Зато су га и кумом звали.

 

Дајући им имена и надимке

Ћопић им је признавао карактере и срчаност

Које су показивали у Светском рату,

У бојевима и офанзивама

И чинили их љутим Крајишницима

Горовитим и вучарним до самог краја рата.

А после краја рата опет добродушним добричинама,

Да их на хлеб мажеш.

 

У Светском рату,

Који се и Крајинским може звати

И Бранко Ћопић је био пун срчане даровитости.

Певао је своје јунаке уз које је јуришао,

Најчешће иза Николетине Бурсаћа.

 

После рата певањем се вратио деци и старцима,

Бубама и зверчицама.

Умео је са рмпалијама, па и медведима.

Николетину је сачувао у храбрости и простодушности.

А био је очајан кад су му медведа Брунда одмамили ка Бугојну.

Ратне саборце је тешио у Бронзаној стражи

И испратио у Осму офанзиву.

 

Као песник крајишке носталгије

Тешио је колонисте једино како он уме:

Прије рата наша земља је била

Заостала и брдовита,

А сада је напредна и равна.

 

У Београду је неговао своју Крајину

Затурен над рукописом.

Живот је замишљао према крајишким пределима

Као пут у ведрину.

Предели га нису изневерили

А живот му често није био за замишљање.

Сладио се његовом горчином.

 

Волео је сумраке.

Из свих школа

У Хашане се враћао у сумрак.

У последњи сумрак, у Београду,

Одложивши рукопис

Изашао је из стана

И запутио се ка Савском мосту.

 

 

 

БРАНКО ЋОПИЋ МИНУ КРОЗ КРАЈИНУ.

 

Био је најчитанији и најомиљенији.

Хвала, Крајино!