Датум објављивања: 25.03.2020

Милош Јанковић: ПРОЛИВЕНУ КРВ НЕКА СПЕРУ КИШЕ

 

 

 

БРАТСКА ПЕСМА

 

1.

Петсто је година довољно дуго,

па да и речи промене веру,

јер лако је језику рећи – слуго,

кад ујутро не зна шта ће за вечеру.

 

 

2.

Наступи вакат уместо времена,

дан се претвори у грозан беут,

фесом се сакри облик темена

које клечи и целива скут.

 

Закратко мржња постаде адет

под кривом сабљом изнад врата,

Ку’ран замени Нови завет,

брат одрече под крстом брата.

 

Обноћ се Илија прозва Алија,

припаса ћорду и постави заптије,

комшијска земља постаје авлија

док кандила гаси, а зида џамије.

 

Зашиљи коље и подгоји дахије,

непослушној раји натури синџире,

посеченим главама окити нахије,

да шеријат тумаче и славе везире.

 

Џаде су тесне лелеку робља,

од крви су пијани јаничари,

цркве горе и руше се гробља,

звона се топе, па кују ханџари.

 

 

3.

Беговско беше и агинско прође,

измени се земан, одоше кадије,

и брат брату у загрљај пође,

да никад не буде као раније.

 

Просуту крв нека пепео крије,

грешили јесмо – нећемо више,

ви нисте каури, ми нисмо балије,

од данас се исти ваздух дише.

 

 

4.

Не потраја дуго – Принцип се вознесе,

до свог имењака узлете Гаврило,

злослутни хабер брзо се пронесе:

биће опет турско као што је било.

 

Поцрвене Дрина, дивља и без крви,

зајечаше врбе од српских телеса,

башибозлук шенлучи, у злочину први,

од Постања незасит братскога меса.

 

И опет оживеше стари казамати,

где нејач вуче тешке букагије,

а брат, ни преклан, не уме да схвати

да је брату друго од братства важније.

 

 

5.

Проливену крв нека сперу кише,

браћа смо ипак, и то ћемо бити,

грешили јесмо, али нећемо више,

ви ћете нам, данас, јуче опростити.

 

Закори краста на братској рани,

зулумско доба у заборав пође,

злочин се опростом од казне брани

и шејтана призива, по своје да дође.

 

 

6.

А он се брзо браћи оказа,

чим време опет искочи из зглоба,

и оживе иста, прадедовска омраза,

скривена негде на дну дроба.

 

Цикнуше зурле, јекнуше таламбаси,

аманет предака прославља шаргија:

врбе вас пожелеше, браћо Власи,

љубављу вас дарује наша димискија.

 

Подместите вратове, омастите каме,

шућур Алаху опет да чинимо,

доста ће вас бити за бездане јаме,

да се никад више ми не братимимо.

 

Изнова се цркве погане и руше,

касапе пароси и ломе иконе,

братска се згаришта наново пуше,

а рука крвнику никако да клоне.

 

Мујезин са мунаре зазива Алаха,

док зулум се наставља у име дина

и џихад се води до потоњег даха,

јер многи у себи још памте Србина.

 

 

7.

А кланој браћи би доста памети,

подивљаше, ваљда, од мириса крви,

мртви их преци подучише освети,

постаде неважно ко започе први.

 

Забродише Дрином поклане хануме,

пламте минарета, јече шедрвани,

да буде зао то нико не уме

као брат када се од брата брани.

 

Себи узеше право које следује ретке,

да правду деле, Тебе ради, Христе,

упрљавши руке – обрукаше претке,

грешне им заувек душе нечисте.

 

И стари су знали да потегну мач,

на мегдану мушки да посеку главу,

али нису палили у кућама нејач,

поготово, Боже, не у Твоју славу.

 

 

8.

Смрти да доскоче покушаше браћа,

послаше телале на све четири стране:

синџелије кажу да се злочин плаћа,

ако јесмо људи – нек’ лудило стане.

 

Обрекоше неки себе новој вери,

обећаше да ће свима исто бити,

и казаше да се човек делом мери,

да ће браћа сомун једнако делити.

 

Испрва почеше како и приличи,

поштујући образ, тапије и ћаге,

убрзо све опет поче да наличи

на тасове старе прадедовске ваге.

 

О рекама крви причало се тише,

да се братски понос речју не озледи:

грешили јесмо, али нећемо више,

другови смо, браћо, па нам и реч вреди.

 

 

9.

Вероваше многи да занавек може

престати мржња испод истог неба;

опрости обојици, Један си им Боже,

док брат из бусије брата вреба.

 

Ћурак се окрену и опет отпоче

Алија да иште Илијину главу,

братска се крв са мераком лоче,

уз агбар Алаху и за бившу славу.

 

Обукоше старе, ратне џамадане,

плануше чаршије, широм дуњалука,

пасјалук зацари, заболеше ране,

одлеже вилајет од братских јаука.

 

Мујезин са мунаре зазива Алаха

да селами сечу свих диндушманина,

и џихад да воде док имају даха

они што у себи још знају Србина.

 

 

10.

Ни браћа нису што некоћ бејаху,

овце у тору, товљене за курбан,

шаљу и они на пресуду Алаху

главе које опет ставише турбан.

 

Угарак бацише у многе касабе,

да братски дувари у огњу нестану:

узаман, браћо, јер сада је џабе,

све и да зулуми одмах престану.

 

Закукаше буле, кијамет наступи,

од зорта замукоше звуци саза,

у сваком инсану душа се скупи,

низ многе махале корача џеназа.

 

 

11.

Од крви, ево, једва се дише,

сабајле омркне, а ноћ све краћа:

грешили јесмо, грешимо све више,

упркос свему – јесмо ли браћа?!

 

 

 

БРАТСКА ПЕСМА, ДРУГА

 

Заборави, брате, да је икад било,

заборави маљ, секиру и каму,

распорену жену, усред ока шило,

ропац на прагу и пад у таму.

 

Заборави, брате, да је ишта било,

заборави ексер укован у главу,

и дечије кости мерене на кило,

поклане сватове пуштене низ Саву.

 

Заборави, брате, да је опет било,

заборави казан деце прокуване,

нарикача црних јато што се свило,

изнад безданице, тобом затрпане.

 

Заборави, брате, поново ће бити,

заборави брзо и душу прочисти,

теби, заборавном, лице нећу крити,

погледај ме, брате, ја сам онај исти.

 

 

 

РАСПЕТО КОСОВО

 

1.

Учи ме Писмо да држим Закон,

човек да будем и владам се људски,

частан и поштен, греху несклон,

душом да жив сам у телу – љуски,

и сунце да не зађе а будем гневан,

да праштам седамдесет пута по седам,

и мржњу на братско зло да немам,

већ љубав своју да ближњем нудим,

а себе животом чистим да спремам

за Христосов Суд, по коме све судим.

 

2.

А две хиљаде година после Христа,

до месеца фебруара,

кад опет Косово српско покри тама иста,

по којој погибељ хара,

 

седамдесет и једна црква се сруши,

и уз њих седам манастира,

још дим се диже, црн, што гуши,

из огња који само ћирилицу бира,

 

јер два је милиона плануло књига,

из мржње голе, обести, хира,

и никог стид, а многе ни брига,

сем оно мало божјих пастира.

 

Јер, да није тако – зар би живи били,

мада живи нисмо, помрли су Срби,

зар смо једном, сами, ми насупрот сили,

били брана свакој звероликој скрби,

 

па зашто смо, онда, сад шапатом пали,

те нас црнорисци од срамоте бране,

то њихово није, то смо некад знали,

већ речју Божјом да нам душе хране,

 

а све ово друго, са чим сад се мере,

посао је наш, нелишен јаука,

опстајали јесмо, саткани од Вере,

док достојни бесмо Христосових мука.

 

3.

И опет узимам Писмо у руке,

схватим колико ми се, скудоумном, даје,

и све бих да не чујем злокобне звуке

што одлежу тамо где српско нестаје,

 

где пепео постају злаћане цветнине

и казна се врши  за наша сагрешења,

јер Писмо каже да темељ је истине

у Христосу Који све Собом мења,

 

а да то што у датом часу гине

заслуга је грехова бивших покољења.

 

 

4.

Па се молим дуго, кроз сузе и лелек,

који год да јесу – ја им праштам све,

чак и звоно обаљено, његов прсли звек,

па и оно што им памтим још од пре,

 

и праштам им мрзију, поганлук, злости,

праштам моју крв, и њихову на мени,

праштам све што човек сме да им опрости,

поука из Писма мојим срцем пени,

 

јер праштањем само могу да се родим,

да из јаме изађем, из гроба пролистам,

на зло ако себе туђим злом наводим

никад ја у Христу нећу да заблистам.

 

И молитва траје, и крици се множе,

злочињење њихово на преступе наше,

док кубета падају и иконе ложе,

ненасити злодух над Србијом маше,

 

а ја се трудим, и Писмо читам,

све тражећи светло и њима и нама,

пред гнев свој станем и гласно питам:

Па, зар ти је мало ова једна тама,

 

већ у себи другу иштеш кроз љутину,

свако казну себи својим делом твори,

ако Књизи не верујеш, писаној о Сину,

чему ли се надаш, брзо одговори?

 

 

5.

И достојан нисам, мука смисла нема,

сваки напор потире вољна слаботиња,

ако шта и схватим – то ми оков спрема,

јер још бивши човек свуд у мени тиња,

 

а хтео бих, мишљу, увис, у слободу,

где ће правда Божја врелу страст да мрви,

 

али плот сам само, бедан терет роду,

исти као они чија крв сам крви,

 

па не могу, Господе, чист пред Тебе стати

ма колико правде Ти ми можеш дати,

јер не могу никако, сав од Твога страха,

да им једну цркву ја опростим, малу,

 

коју памтићу им до последњег даха,

па нека због тога Твоју губим хвалу,

али та је црква над црквом сваком,

и свагда ће у мени срџбу да меси,

малу Милицу Ракић увечни, Боже, зраком,

и место мене, грешног, Себи је вазнеси.