Датум објављивања: 11.02.2021

Мирко Вуковић: ГЛАСНИК СНОВА О ВЈЕЧНОМ

 

/О књизи Ранка Рисојевића: “Анђео у дворишту”, избор из духовне поезије, изд. Арт-принт, Бања Лука 2020/

 

И у мени се трза покајник,

ломни пророк и саучесник,

потписник исправа јуродивом,

гласник снова о вјечном

                                                                                                             (Неко ја)

 

Удјени се у мене, непотрошива нити –

Ја сам игла којој си обећана

                                                                                                                (Вријеме)

 

 

                                                                        I

 

Ако си рано видио анђела у свом дворишту,/ бабу у маленом стаклу прозора, оца у облаку,[1] и полегао по земљи, питаш родну глину:/ Зашто се није јавио, зашто ме је оставио?[2] – тако Прислонив уво, протежеш се, прије рођења[3].

Постоји мјесто, трен, тачка, / гдје се живот дијели на двоје[4]

Био си у моћи да у себи освијестиш спознају како то није било пуко, тек, питање и кажеш (много година доцније): Сам сам одаслао позив, безгласан, претих,/ Једнога јутра, из думаче, испод лијеске, крај точка[5].

Погледај у небо, у себе[6]: Никога звао ниси, никоме се казао,/ Ако већ сам ниси био позван[7]!

 Мали си, али свјестан да Све почиње као болест, из немања[8]. Сви отишли, свиње угинуле од куге,/ кокоши се скочањиле у мраку своје смрти[9]… Између двије грознице, упале плућа,/ грипе, поребрице, незалијечених прехлада –/ сва у жутом тијелу се прикрада смрт –/ отјерана, обазире се на прагу, вршља/ двориштима, баштама, сокацима, све/ у потрази за остављеним гладним дјететом[10].

Знаш да Све је подијељено, остао је бол./ Прти, објема рукама, да шаке буду пуне,/ Ни трун да не остане; не брини за друге,/ Намирио си се за цијели живот, устани/ И корачај као у дан стварања свијета[11].

Са вршњацима лежећи у сијену, на штагљу, ако си помислио: Нема сумње, неко нас гледа, баш сада,/ малене као вршак шиваће игле,/ и премишља, можда, ко ће га знати,/ да нас у нешто удјене, прошије, закрпи, тада си могао испросити и: Удјени се у мене, непотрошива нити – Ја сам игла којој си обећана[12].

Осјетио си: Прст те дотаче, невидљив, изнад процијепа/ Преко кога је тијело прелетјело![13]

Он зна да си остао сам, разоружан/ док свијет заокупљен миром буја/ негдје изван ограде, дворишта, собе/ у којој те само мишеви и жохари/, само сјенке липе под прозором/ везују за свијет одсутних живих[14].

Ако си, пак, уз „одсутне живе“ осјетио тишину као сродно биће што битијски пулсира животом и прошапутао јој: Ко је осјетио твоје тијело/ у дјетињству, покрај укућана,/ преноси те са собом кроз вријеме/ као малени људски олтар – знао си да сваки олтар тражи цркву да се у њој смјести.[15]

Ако си дочуо гдје Храст у долу, липа у парку, врба на обали, сву ноћ мрморе молитве своме заштитнику[16] ,  гдје Звоне присоји, трсе се виногради[17], онда си могао осјетити и то да Све је порта, икона и кандило[18].

Прожело те осјећање да си под кубетом цркве којој са спокојем можеш рећи: Не рушим те и не градим./ Рођен сам у теби, или си ти/ створена у мени, у час објаве/ свега онога што сам сада./ Не вичем, не мрмљам, ћутим/ скупа с твојим олтаром,/ стар као сан на иконама[19].

Смисао измиче, или узмиче,/ пред  миром Твојим, само један,/ све до  прага невидљивих врата –/ а све је у мени, све је у теби[20] – рећи ћеш.

Знао си да у тој цркви твоје срце своју пјесму понавља –/ без ријечи, без музике, у роси и свјетлости[21] и баш тако (без ријечи, без музике) ономе чије око Пантократора из њене калоте мотри исповиједити: Како је све свезано, блиско и отворено./ Чак и када ме пропустиш кроз вријеме,/ Негдје тамо све се сложи,/ И звони, високо у звонику објешено[22].

Слутио си да твоје ћутање, заправо, Именује свој живот,/ привлачи небо, зове росу/ далеког прољећа – / затвара прозоре кроз које/ вреба тупо око бола[23]. А ехо, илити умножени одјеци тога ћутања, временом ће счврснути у латице руже у коју си, загњуривши нос, једном прошануо: Не садим те и не обрезујем да не бих/ повриједио онога у срцу твом, од свијета/ заштићеног, што бдије и сни[24].

Ако си (а јеси!) пред тим „маленим људским олтаром“ у небо нијемо проузносио питања (јектенија!): Коме говориш?/ Гдје гледаш?/ Кога молиш? / Чију помоћ очекујеш?/ У кога се уздаш? /Коме вјерујеш?/ Од рођења, бјежиш од себе./ Из мајке пао, чији си?[25]са сваким „вапросом“ Осјећао си под стопалима пречке Јаковљеве, дах дубине[26]Стијешњен питањима/ празан и напуштен/ у стражњем дворишту/ у промајном ходнику[27] много касније ако си се запитао гдје су основни звук, почетак и смисао,/… Гдје јасни звук који је васкрсавао мртве?![28] стићи ћеш до гласа од кога се створила слика, очинско биће[29].

Њему, синовље тронут, напокон моћи ћеш рећи: Није важно да ли ме видиш, Ти, бескрајни,/ Овдје, сада, покрај прозора освијетљеног сунцем/ Ако те ја, овај овдје, крај прозора,/ Не осјећам, не видим, не љубим –/ Бар као себе, потрошивог и прегрешног[30].

Онај што не треба да гледа да би видио./ Онај што не треба да мисли да би знао./ Онај што не треба да се роди да би постојао[31]

Тај очински лик је, препознао си то, Тренутак у цијелој незнаној вјечности, сљубљен/ С небом и са земљом, невидљив за друге./ Проводник таласа, претихих ритмова, с једне/ И друге стране, изван чула, описа и узвика./ Час далеко, час унутра, страст свега што јесте[32].

Кажеш – Ја немам ништа./ У џеповима труње,/ по полицама прашина,/ прљаве тегле паучине,/ спојене посуде очаја[33], а постао си гласник снова о вјечном[34].

Свеоко не трепће, не спава,/ С тобом се пење, у теби свијетли[35], јер, ко је видио свјетлост Господњу и завапио: Од чега си сачињено, свјетло свијета?[36] – знао је и одговор: Од ријечи његове, претихе! [37]

А Све јечи, од пјесме,/ Једне једине ријечи, дрхти/ Тресе се и вазноси[38].

         И тада ћеш моћи да кажеш: Све ми узми, Боже, све што смета/ да чујем Твоје ријечи којима ме кориш/ показујући смисао овог мога басмисла[39].

Ако и ћутиш, бројаница цвили,/ Зрно по зрно, у Његовој руци[40].

Ето, то би, „многопочитајеми“ Рисојевићу, могло бити све што би требало рећи. Свако додатно доумљивање може се сматрати излишном адскрипцијом.

Међутим…

 

                                                                        II

Међутим, нешто би се ваљало и рашчетворити.

Јако дуго сам у вјери, у оним догматском оквирима (говорим, дакле, о квантитету – никако о квалитету, јер се ту ником пониче и ту се немам чиме подичити) и прошао сам кроз различите фазе, али тек сам недавно – на прагу, ето, пете деценије – открио оно што би се, заправо, требало (што би сви требали) знати на самом почетку[41].

(Сасма је друго питање божанске прагме и вишњега промисла који у пракси налаже да свако од нас мора да прође онај дужи, заобилазнији пут како би дошао до елементарних истина и базичних спознаја, те да је нужно не видјети да би се довидјело.)

Вишењски Затворник, епископ Теофан, односно Свети Теофан Затворник у својим духовничким и мисионарским писмима једном „сумњичавом интелекту“, објашњавајући шта је истинска вјера, отписује: „Она јасно и одређено види и разлог зашто тако вјерује. Дакле, разлога ових нема код ње много, већ само један – она вјерује тако зато што је сам Бог заповиједио тако, а не другачије, да се вјерује – и ово је најразумнији разлог, од којега нема ничег ни разложнијег, ни чвршћег. Јер, оно што је Бог казао то је свакако најсавршенија истина, против које су неумјесни приговори. У пуном смислу, стварна вјера и јесте она када неко вјерује само зато што је Бог тако заповиједио, не тражи ништа више од онога што је Бог наложио да се вјерује, и тиме се потпуно умирује, не допуштајући себи никаква колебања. Ово је дјетиња вјера, безусловно вјерујућа Богу – Оцу Свом!“

На другој страни, оној поетској, реверсној, остаје она Попина, толико позната бравура: „Питају ме шта значи твоја песма. Зашто не питају дрво јабуке шта значи њен плод – јабука? Да уме да говори, дрво јабуке би им, по свој прилици, одговорило: „Загризите у јабуку па ћете видети шта значи![42]

Кроз такву оптику, управо, гледам на пјесништво Ранка Рисојевића, и један сам такав приступ са, чини ми се, извјесном досљедношћу одржао радећи на овом избору из његове религиозне поезије[43].

Најједноставније говорећи: Рисојевићеву поезију треба читати дословно – онако „како је написано“ (да се опрем на штулу „хромога Вука“. И – наглашавам! – безусловно вјерујем да је све баш тако како је написано. (Сви приговори били би неумјесни!) Уосталом, убјеђења сам да се оваква, дубоко интимистичка и долентно огољујућа (самоогољујућа!) поезија једино на тај начин и може читати. Разумије се да такав став подразумијева (anticipando!) да се написано не мора нужно подударати са реалитетним „збитијем“ (илити „стварним животом“)[44], али ако га је пјесник тако доживио – онда се и догодило. И догодило се у длаку онако како је „описано“.

У сваком случају, читање овакве поезије изискује један крајње емпатски рецептиван приступ. „Анђео у дворишту“ је резултат управо таквог, приљежног ишчитавања богатог пјесничког опуса Ранка Рисојевића.

Држим, можда и одвећ самољубиво, да овакав какав јесте, овај избор на најбољи (што ће рећи – најпотпунији) начин представља Ранка Рисојевића колико као пјесника – толико и као човјека. Открива њихову[45] сложену персоналност.

Да резимирамо и све сведемо на један основни кроки: посмрче, дијете рођено након очеве погибије у Другом свјетском рату у својој пилећој рањивости трага за очевим, и стиже до – ОЧИНСКОГ лика. Дакле, та потрага за физичким оцем сасвим природно интендира ка откривању, илити досезању, Онога коме се обраћамо са Оче наш (ево још једне церебралне дословности!).

Амплитуда, очигледно је, води од физичког ка духовном, од тварног ка надтварном – дирекциона линија Рисојевићеве потраге за оцем води од личног (биолошког), до заједничког. Пређени пут „од тачке А, до тачке Б“ је, заправо, садржај ове књиге. Ишчитавати књигу изабраних пјесама „Анђео у дворишту“ значило би – да се сада (directus) обратим и њеним читаоцима – прећи, прекорачати, руку под руку са пјесником, тај пут (Рисојевић би рекао – На путу ка Голготи). А „у пуном доживљају хода садржан је и смисао пута“ – рекао би, умно, Момчило Настасијевић.

И када већ говоримо о „пуноћи доживљаја“, морам да вас упитам осјећате ли фрагилни тремор који струји кроз онај стих (она два питања): Зашто се није јавио, зашто ме је оставио? Замислите, саживите се са тим голуждравим дјететом што полегло по земљи родну глину пита: „Зашто…“ Немогуће је, чини ми се, у преклопљеном „титлу“ испод ова два вапаја не прочитати оно: Или! Или! лама савахтани?

Још се мање могућим чини да та „адресна магистрала“ (да упослимо један кибернетички појам), то „Или, Или“, у тренутку када већ остарјели дјечак преиспитује питање сопствене смрти, илити одласка, неће резонирати у сипки, успокојавајући шапат: 

„…може бити, овог трена, вечерас, сутра, било када?

Огласиће се звонце, знаш, стићи ћеш до гласа,

Од кога се створила слика, очинско биће,

Смисао времена, кроз који прође самотни дјечак

Све мислећи да је готово, да не може потрајати,

Ни колико воштаница покрај отвореног прозора збори…“

                                               (Ти знаш да ли је готово, Господе)

Integra res, неоченуто, пред прагом „невидљивих врата“ остаје оно, помало и завјештајно:

„…све је у мени, све је у теби,

душо моја, што се још двоумиш,

да ли је прича готова, пјесма завршена,

у думачи подно бријегу, гдје је и почела[46].“        

                                                      (Трећи псалам)

 

                                                                      III

Неко сам ко, прије свега, воли поезију Ранка Рисојевића.

Хоћу да будем потпуно отворен.

Његова пјесма „Тишино, сестро моја“ иде на мој персонални попис десет најдражих пјесама. Писао сам, и раније, о његовој поезији, ишчитавао је „уздуж и попријеко“ радећи на неким антологијама и панорамама, али рад на овој књизи за мене је био изистинским катарзичним искуством – првога реда.

Благодарим ти на томе, „љубезњејши“ Рисојевићу…

Разумио сам дословно, и као себи упућене, његове ријечи из пјесме „Љубав“ (а рекох да ВОЛИМ Рисојевићеву поезију!):

 

„Само у другом

свако се види и себе присјећа“ –

и још дословније, као његов директан позив:

 

„Одложи пртљаг, умиј лице и руке,

да подијелимо исту приповијест!“

 

Умио сам својим сузама (говорим без патетике) лице и руке, и ако се од тога створила једна барица у којој сам могао да одморим боса стопала, онда сам на тренутак и могао бити онај дјечак што је „видио анђела у своме дворишту“. (Иако моја животна прича, да будемо јасни, ни из далека не наликује Рисојевићевој.)

То се зове катарзис.

У оној већ поменутој преписци, Ранку сам написао: Добро је осјетити биће (у својој суштини) другог човјека; и сам помислиш да си човјек! Исписујући те ријечи мислио сам на Светог Максима Исповједника и његов наук: „Сви смо створени једни због других.“ У том смислу, препоручивање ове књиге будућим читаоцима остаје на фону Рисојевићевих стихова:

 

„Има још свјетова…

Нису ни твој ни мој најстрашнији.“

 

Подијелили смо исту приповијест. Одабир пјесама, осмишљавање наслова књиге, „именовање“ цјелина, њено компоновање – са моје тачке гледишта – било је својеврсно вођење дијалога (tete-a-tete) са пјесником, илити ДВОЈЕСЛОВ (да искористим овај прекрасни светоотачки израз).

Завршну ријеч ми, ево, додаје мој омиљени пјесник:

Говор душе с душом, како рече Сократ.“[47]

(Око Илиндана 2020. год.)

 

 

АНЂЕО У ДВОРИШТУ

 

Ако си рано видио анђела у свом дворишту,

бабу у маленом стаклу прозора, оца у облаку –

лези на земљу, и ослушни, говори ли нешто

недохватна близина тамне даљине.

Он зна да си остао сам, разоружан

док свијет заокупљен миром буја

негдје изван ограде, дворишта, собе

у којој те само мишеви и жохари,

само сјенке липе под прозором

везују за свијет одсутних живих.

Видио си анђела у дворишту, свјетло

у коме се дијете слично теби одмарало

чекајући да му се придружиш у доколици

коју ни сам поднијети не можеш.

Сви отишли, свиње угинуле од куге,

кокоши се скочањиле у мраку своје смрти,

једино би анђео могао сићи

у барицу гдје одмараш боса стопала.

 

 

ТИШИНО, СЕСТРО МОЈА

 

Старија од мене тек толико

да ми припремиш свечани дочек –

тишино, сестро моја вечерња,

твој сам радосни заточ(е)ник.

Ко је осјетио твоје тијело

у дјетињству, покрај укућана,

преноси те са собом кроз вријеме

као малени људски олтар.

Ту се не клечи и не моли,

а божанском се можеш назвати

по власти коју над свијетом имаш.

Ја сам се одрекао слободе

да бих био твој роб и обожавалац.

Из сјенке гледам – не подносе те,

преврну вечеру, лају на звијезде

само да ти наруже савршено лице.

 

 

ЗАИСТА МИ КАЖЕШ

 

Није важно да ли ме видиш, Ти, бескрајни,

Овдје, сада, покрај прозора освијетљеног сунцем,

Час стрпљивог, час нестрпљивог,

Спремног сваки час да кунем, да осуђујем,

Незадовољан свијетом, овим треном,

Час смисленим, час непрепознатљивим;

Најмање да га хвалим, да мисли и хтијења

Подигнем према Теби, стрпљиви и предани;

Није важно да ли ме чујеш, пуног једа

Над пословима и данима, наслијеђеним очито

Од мени сличних, гласних, богохулних,

Док су позивали да се згроми непријатељ

У име твога царства, у вијеке вјекова;

Увијек ће се наћи онај што тражи доказе,

Понавља чуђење, показује невине жртве;

Није важно, да ли то сада истичеш,

Колико си моћан и свеприсутан,

Ако те ја, овај овдје, крај прозора,

Не осјећам, не видим, не љубим –

Бар као себе, потрошивог и прегрешног.

 

 

ЈЕКА

 

Из шума, у нестајању, из пустиња, у настајању,

Из долина, отворених само према небу, као књига,

Из понора, подрума, вртача, ледних глечера,

Из породилишта, кад никога нема у њему,

Из гробљанске капеле, гдје стоје око претка,

Из кише што нас засу својим зрнастим сузама,

Из пророкових ријечи, остављених никоме,

Из тамница, крцатих несносном тишином,

Из родне куће, око које зује радилице пчеле,

Из винограда, воћњака, повртњака и бетона,

Из ових ријечи, и оних прије њих, и оних послије,

Несносна јека, откуцаји нечега, отисак ничега.

Али гдје су основни звук, почетак и смисао,

Саздани према плану одавно изгубљеном,

Гдје јасни звук који је васкрсавао мртве?!

 

 

СЈАЈ

 

Води ме за руку, првачић сам.

Већ од буђења, прихватам друштво,

Кријући од сваког, ма колико наваљивао.

Зар не видиш, као и код других, празно

На све четири стране бића, празног исто!

Предвече сумњају у моје ријечи,

И притишћу, циједе, кожу ми изврћу и истресају.

Ништа неће испасти, јер ништа нема,

Тјешим их, уцвијељен сталним неуспјехом.

Баш то их љути, што све иде и ићи ће,

А Сјај остаје тамо гдје је, учвршћен.

Истреси, претреси, тражи и тражи –

Ево, говорим вам, али не чујете,

Сликам, али не видите, треба ли још и још?!

Помаже ми, да сложим тијело и ријечи –

Како је све свезано, блиско и отворено.

Чак и када ме пропустиш кроз вријеме,

Негдје тамо све се сложи,

И звони, високо у звонику објешено.

 

 

СЉУБЉЕН

 

С небом и са земљом, невидљив за друге.

Проводник таласа, претихих ритмова, с једне

И друге стране, изван чула, описа и узвика.

Час далеко, час унутра, страст свега што јесте,

Тренутак у цијелој незнаној вјечности.

Онај што не треба да гледа да би видио.

Онај што не треба да мисли да би знао.

Онај што не треба да се роди да би постојао.

Изван јасности, добра и зла, милости и праштања.

Испуњен громовима и тишином прасвијета.

Ријечи су пахуље снијега а љето стиже –

Длан бити, небески и земаљски, уз облак,

Маховину, пробуђеног даждевњака,

Умјесто коже само душа, само сан.

Пријањати, преко бола, уз плавет,

Што се само у очима сјајне.

 

 

ЈАУК

 

Ту сам од почетка, уз тај јаук,

што се не стишава, час шиштећи –

Поскок му је лице и тијело хладно;

час грчевит, синкопе црног свијета,

Гдје смо, празан трг је и празна црква;

Ево, рида ли рида, здробљени туцаник,

Памти прсте, патрљке руку што га туцаху,

А сада празно, око исплакано;

Тамо се ехо свија, танка молитва,

што покрива дјецу, забављену смрћу –

Није ли доста, сву ноћ капања

Суза из бунара што не пресушују;

Нисам сам, баш сада, или одувијек,

Ако и ћутим, бројаница цвили,

Зрно по зрно, у Његовој руци.

 

 

КРСТ

 

Од чега си сачињено, свјетло свијета?

Црвоточно дрво, просипа се Исус – није то!

Зарђале шипке, нит времена – никако!

Бакар, калај, олово у себе затворено – без тежине!

Камен, глачан уснама вјерника – подлога нечег!

Ломна пластика, вријеме нестрпљења – не, како!

Злато и сребро, драго камење таме – таман посла!

Од стакла меранског брушеног сузама – само извана!

Од слоноваче из Индије, чисти уздах – не осјећам!

Од ебановине из Африке, смирај дана – нема ноћи!

Од ћилибара украј Јанисеја, завјетно – не, довољно је!

Од чега онда! Од ријечи његове, претихе!

 

________

[1] Анђео у дворишту.

[2] Јад.

[3] Под.

[4] Гријех и покајање.

[5] Глас (молитва).

[6] Застани баш овдје, сад.

[7] Под.

[8] Прољеће.

[9] Анђео у дворишту.

[10] Прољеће.

[11] Бол.

[12] Вријеме.

[13] Срси.

[14] Анђео у дворишту.

[15] Тишино, сестро моја.

[16] Клијање.

[17] Свеоко над светим брдом.

[18] Свеоко над светим брдом.

[19] Црква.

[20] Трећи псалам.

[21] Моје срце је међу дрвећем.

[22] Сјај.

[23] Мајчин глас.

[24] Ружа.

[25] Обраћај се мени, себи.

[26] Ти знаш да ли је готово, Господе.

[27] Сам.

[28] Јека.

[29] Ти знаш да ли је готово, Господе.

[30] Заиста ми кажеш.

[31] Исто.

[32] Сљубљен.

[33] Гост.

[34] Неко ја.

[35] Свеоко над светим брдом.

[36] Крст.

[37] Исто.

[38] Алелуја.

[39] Пјесникова молитва.

[40] Јаук.

[41] И, наравно, открио сам то читајући!

[42] Васко Попа, Кора, Нолит, Београд 1969.

[43] Премда се мора нагласити да Рисојевићева религиозност (у поезији – ограничавам се!) није догматски чиста; у једној преписци сам Рисојевић ми је рекао да је то његова религиозност, и та ми се денотација чини сасма прихватљивом, достатном и довољно флексибилном да покрије све што би покрити требало. Као што ће овај избор и показати, Рисојевићев однос са Богом је крајње личан, личносан, да не кажем и – интиман.

[44] Да не отварамо сада питање шта јесте реалност (одвело би нас то предалеко), иако се ово што говорим, управо, темељи на одређеном разумијевању реалности (субјективни – објективни реалитет).

[45] Рисојевићеву, и персоналност његове поезије.

[46] Подсјетимо се: Сам сам одаслао позив, безгласан, претих,/ Једнога јутра, из думаче, испод лијеске, крај точка (Глас, молитва).

[47] Иван В. Лалић, Strambotti, Писмо (1992).