ОПОЗИЦИЈА ТО САМ ЈА

Мирјана Ојданић: ПОЗОРИШТЕ НА КАРТУ ВИШЕ (3)

 

Јутрос ми је Томислав Маги, послао плакат представе ИЛИ-ИЛИ коју смо радили са Бодом Нинковићем у Бухи. Беше то негде око бомбардовања. Тада су скоро сви који су се икако бавили политиком били негде на власти. Неко у савезној држави СРЦГ, неко у СР или ЦГ, неко у БГ или у другим градовима, или пак по општинама. Држава се распадала на очиглед свих нас, а они су се отимали за власт ко бесни керови за масно ћебе и сви су кривили „оне друге“. Једни су тврдили да рата на Косову нема уопште, а други пак да кошта 1 000 000 марака (или евра?) дневно.

Одовуд блокада „међународне заједнице“ (то су тајни светски моћници који манипулишу јавним мнењем и осталим оружјима медијског рата) а одонуд „ничим изазване санкције“! Одасвуд јебе луд збуњеног, а ми сви збуњени! Време идеално за сатиру и ни за шта друго! Гледамо вести као блесави и постајемо – све блесавији и све збуњенији. Самим тим и све јебенији, да се културно изразим… иначе је то било најсуровије силовање народа.

Решим да се полечим сатиром, то помаже да мање фијукнеш. Напишем текст „Опозиција, то сам ја“ са намером да га пошаљем у „Ошишани јеж“. Шатро неки политички програм где ја, као једина опозиција, свима владајућима предлажем излазак из кризе.

Нпр. тако што ћемо укинути туризам (кога није ни било) и увести АВАНТУРИЗАМ. Јер туристи су плашљиви зихераши, и сиромашни, а авантуристи су ловарни, само им име каже, храбри… њима је што горе, то боље! Обожавали би да спавају по српским болницама без грејања и лекова. Могли би илегално прелазити Бугарску границу док их водичи чекају на Мађарској, код Келебије. Онда сурфовати кроз свакодневне демонстрације где могу да попију фине батине. Само ако су жене, као оно раднице из Памучног комбината…

Распишем се за више месеци затвора, али се тада сатиричарима нико није бавио. Какав вербални деликт, могао си да кењаш шта оћеш, а они ништа. Ок, мало ме загубе у књизи држављана па нит’ га имам да добијем пасош, нит’ га немам па да га затражим.

Да не дужим, покушам ту скрибоманију да пошаљем у Јеж факсом, ал’ оно неће да оде. Нисмо још имали интернет, а факс мало ‘оће више неће. Да л’ зато што у Јежу нема папира, или зато што ми немамо плаћене тел-рачуне? Мене стис’о неки пос’о, па оставим те папире крај факса у маркетингу и навалим на црну оперативу.

Тачније, она навали на мене. У неко доба долази Бода, каже био је у маркетингу, чекао Ршума, па случајно прочитао мој текст крај факса, и ево свратио да ме приупита би ли ја њему дописала још мало, па да направимо монодраму. То „мало“ значило је да треба да допишем још 4 петине текста. Шеснаестак страна. Душевна ‘рана за скрибомана! Да л’ сам остадох истог дана или тек сутрадан, смислим лик Живорада Гвозденовића, званог Гвозден, коме је пре пар година побегла трудна девојка са којом је живео. Он је дуго тражио па открио да живи на 5-ом спрату једног од солитера на НБГ. Нпр. у 6 каплара. Уз’о човек бицикло, суву храну, ашов и гитару па дошао под њене пенџере да јој пева серенаде до смрти или до сватова. Тј. да „штрајкује песмом“, ко што неки штрајкују глађу. Пошто за штрајк глађу Гвозден нема талента. Занемарио, јадан, злу чињеницу да су изнад паркића, где је заузео бусију на неодређено време, пенџери још множине људи из најмање седам села. Иза тих пенџера живе наоружани немузикални каплари… који ће га због његове лирике и музике гађати ђубретом, а после и конкретним пројектилима. Док се спрема, и између песама, Гвозден ћаска са разним светом који ту седи или пролази, или дивани са мачком која се отима са пензосима за контејнерски мени… Онда мало пева, па поново ћаска, чекајући да Злата сиђе… али она не силази… Певаће све док одозго не почне баражна ватра, на коју мора да се одговори. Којом „приликом“ случајно погоди некога агресора… и не морам више да причам, схватили сте о чему је реч.

Не сећам се да ли сам иницијалне 4 стране икада послала у Јеж, али ми је неко, пуно касније, причао да је текстић „Опозиција то сам ја“, месецима био хитић на интенету… док ни ми у Бухи, ни ја код куће нисам имала конекцију.

Монодраме се обично раде дуго и екстензивно (да легну). Ми направисмо брзо и интензивно. И она, нормално, не легне. Држала се на Бодином шарму и дару за импровизацију, где је умео да застрани и па да уместо 3 минута, прича о киселењу купуса фртаљ сата. Имали смо само 11 проба. Бода је закаснио на 10, ја на једну али је мене на прелажењу трга (који данас зовемо Ћелави трг!) срело бар 5 људи и панично ме опоменуло – „Пожури, чека те Бода!“… па док сам ја свакога послала куда треба, закасним још малкице. Једаред је Бода толико закаснио да бих га била измлатила само да није био за главу виши и 50 кг тежи од мене, што је велики преседан! Имао је тада, мислим око 130 кг, а ходао је и скакао и плесао меко као онај меца Балу из „Књиге о џунгли“. Касније је смршао 30 кг. само тако што је престао да једе успут. Ето вам рецепта!

Костим смо му куповали у радњи за дебељуце у Бранковој улици. Тамо су нам показали фармерке за једног чувеног глумца, у чију је леву ногавицу ушао Бода глатко а у десну ја и била ми је врло комотна. Много ја, брате, дигресирам овде!

Дакле играо је, осим код куће, на два фестивала. У Земуну на ФМИП-у у великој сали Мадленијанума (или је још било Народно?) и није победио што му до данас нисам опростила. Вадио се на +38 степени и на то што је пре представе попио виски уместо вотке, што сам била изричито забранила! Мислим виски.

Ишли смо и на Фестивал глумца у Никшић. Авионом. У две кинеске крмаче потрпали смо сву реквизиту. Леш Адмирала, не сећам се ко му даде то име, тј. онога кога ће Гвозден погодити у баражној ватри, па ће исти остати да се љуља висећи са своје терасе (види слику). Ту је било и ђубре којим га гађају немузикални станари, ко да тражи ђубре по Никшићу, па розе ноша којом га погоде у главу (али увек би реквизитер промашио, мислим да га је Буда подмитио) и наравно пиштољ којим ће, на крају, Гвозден смакнути Адмирала.

Једна се крмача распала и из ње су драматично провириле Адмиралова нога у чизми и ћелава глава, али то нико није приметио, осим једног детета које је са татом чекало пртљаг. Сирото дете цимало је тату упорно, али се овај није дао омести у блејању.

 Аеродромски полицајци су се одмах закачили за пиштољ који је севнуо на скенеру. Те одакле вам, те чији је, те јесте ви луди. Те где су нам дозволе и папири, јесмо ли нормални, оћемо ли мало у затвор!?

Бода и ја се раскокодакасмо ко ненормални, те то је реквизита, те не можемо у затвор имамо представу, те јес’ ти човече икад био у театру (овај каже: – Нисам луд!).

Слободан Поповић, фини стидљиви човек, наш инспицијент и моје дете, направише се да не познају ове две будале што се свађају са пандурима по аеродромима, а Срђан Цветковић наш електричар стоји мало даље и смеје се као странац.

Понављам, пиштољ, без обарача, им је сметао, али леш Адмирала нису приметили. Нота бене! Прођосмо некако.

Представа је играна, на отвореном, у дворишту Дома ЈНА, које само зид дели од авлије Милиције (или је већ била Полиција, не знам). На том зиду је седео инспицијент Слоба, и вршио своју као и функцију реквизитера (који је гађао Гвоздена ђубретом). У ношу је ставио мало воде да игра пишаћку и лепо је погодио глумца као што треба, у тикву, али се овај наљутио и вратио му ношу! Њега је промашио, али је преко зидића погодио пандура, на стражи, те смо отуд чули непредвиђени звучни ефекат: Пуцаћу, све ти јебем! што је представу подигло на један сасвим нови ниво…

Већ су били јако затегнути односи између ЈНА и ЦГ Полиције, причало се да је Ђоко до’шо у Пљевља са тенковима… и да неће пуштит… (Иначе, мој бивши девер, али тенкова није било.)

Зато сам ја, све са дететом, после представе, отишла да се извињавам полицији. Ко зна да ли би нас пустили у хотел да се није испоставило како је момак, који је још као студент у Београду, био обезбеђење у Позоришту Дворишту! постао у међувремену високи полицијски фунционер! Мислила сам да је Шеф Полиције у Никшићу, али се био он још више попео… Како га поменух, тако нас отпратише у хотел, а чоек сврати шјутра на каву. Тако смо се из Никшића вратили нетакнути, и нормално, без награде.