Моје надраже песме: ВИОЛЕТА ПАЧЕВСКИ

 

ПОЛЕН ВРЕМЕНА

 

Пред замагљеним очима

тетураво плешу

посустали снови 

Просипају полен времена

траговима немирних рана

 

Немиран  поглед

губи се у вртлогу расутих 

мисли

 

Док вагони туге

клизе усијаним шинама

животне пруге

Од уморних слика и 

сенки

венац сећања плету

кроз закрпљену ноћ

 

Трепери стрепња 

цури време

које сву  нежност 

и мисли слама

 

Мора да победи вера

у лепоти што траје

срећа се не може продавати

нити да се жање нити да се сади

маскирана тугом

крије се најчешће у нади

 

 

 

ПОТEЗ

 

Када си ти хтео мене

Jа нисам желела тебе

Када сам ја желела тебе

ти ниси хтео мене

 

Знам да нећеш одустати

 

Ти би да се играш

 

Сада је ред на тебе

На потезу си

Само добро пази

 

Шта ако пристанемо!

 

 

 

ДОДИРНИ МЕ ЛАГАНО

 

Прилазим ти нежно

Прислањам уз себе

 

Лепо ми је…

 

Главу наслањам на твоје раме

Руком ми дотакнеш руку

Љубиш ми усне

 

Не могу да мрднем

Само лебдим

Слободно лебдим…

 

Пратиш ми координате

Уживам

Не трепћем

Не размишљам

Не бринем…

 

И не плашим се…

 

Јер Ти си ту…

 

 

 

КРОЗ ЗЕНИЦУ ОКА

 

 

Нису се птице 

Разлетеле тек тако

Брзо и лако

Као да ваздух

Место срца носе

На месту где се рађају

Капљице росе

 

Нису се нежне 

И плахе срне

У дубину шуме

Разбежеле хитро

Дижући за собом 

Лишће и земљин прах

Скривајући у очима

И светлост и страх

 

Није мени сунце 

Сасушило лице

Није ми ни киша

боју с њега спрала

Нешто сасвим друго

Зашло ми у зенице

Туга моја која није мала

 

 

А тамо на мору 

Где одмара се небо

Где шапат ветра 

Тугу моју слуша

Са зраком сунца

У валу  таласа

Исцељује се напаћена душа

 

Не, у оку није ми то сета!

И не пожелех ништа

Превише

 

Jeр само је корак  

А не преко света

Љубав да осетим 

Срце изнова да почне  

Срећно да  дише

 

 

 

 

КАД ЈЕДНОМ ОДЕМ

 

Кад једном одем и више ме

не буде било,

можда ћу анђелу слуга

бити

и можда ће ме он узети под

своје крило.

 

Кад једном одем 

донесите ми пламен свеће.

Живећу у светлости и даље,

само ме више нико 

видети неће!

 

Сада је тешко мени.

Тада ће бити вама.

Не долазите ми у нови дом.

И тако сам у старом била сама.

 

У њему ћу ићи

Путем у Христов спас.

Ту ме ипак неће бити.

Биће само место 

утехе за Вас.

 

 

И зато вас молим…Вас које

волим!

Немојте замном сузе лити.

Оне ће вам лице спрати

А шта је истина

Срце неће успети да схвати

 

 

У време ће стати 

И стрепње и неверица.

 

 

Кад у јесен отварате прозор,

отварајте га тихо, полако

јер нећете знати

да ли је ушла светлост,

или вас ја посматрам 

пуна љубави.