Датум објављивања: 08.07.2021

Мр Милица Јефтимијевић Лилић: ЉУБАВ ВИЂЕНА КАО СКЛАД ДУХА И ТЕЛА

 

Поглед на  књигу избараних песама Љубинка Јелића под називом: ТИ ИМАШ ЦРТЕ САЗВЕЖЂА преведених на француски језик  (Билјана З. Билјановска)

 

 

Певање о љубави, за љубав, у име љубави, то је оно што је у сржи целокупне поетике Љубинка Јелића који је из књиге у књигу умножавaо опус певајући на ове теме и доприносећи богаћењу српске љубавне поезије.Оно што је важно истаћи јесте, његова способност да се о истом, о љубави, пева увек  другачије, непоновљиво као што је и исто осећање љубави у новим околностима, са другом особом, увек оригинално и непоновљиво.

Чињеница да се љубав априори налази у човеку, као богомдано својство, заправо само указује, слободни смо да тврдимо,  не на снагу онога ко се изнова заљубљује и поново  воли, већ пре  на снагу подстицаја на љубав од онога ко постаје предмет љубави, обожавања, жеље. Епштајн пише о томе да смо сви поседнути љубављу, да је она већа од нас самих, и да треба да је спознамо, да будемо кадри да је оживимо. Но, неоспорно је да је таква љубав пасивна и неделотворна и да је тек укрштај са нечим  споља, дакле, другим субјектом, активира и чини живом, делатном, креативном. 

 Песме Љубинка Јелића у којима се иделна драга стално појављује у новом обличју, и његовом новом узлету у божанске сефре узвишених спознаја поетске моћи да се обожавана муза опесмотвори, упућују на моћ  духа да се уздрман енегријом љубави усковитла, ускључа и изнедри нове чудесне облике естетске форме, али и на то да је супстанца бића обновљива кроз љубав, да је људско биће вечно у својој жудњи за давањем и примањем љубави као еликсира вечности. Стога је чиста лирика коју Јелић ствара израз његове чисте и дубоке осећајности коју анимира и богати изабрана  жена коју он симблично именује Анђелом. Речи Марине Цветајеве о сагласности осећања и лирске остварености пашу уз његову поезију писану у славу љубави:

Чиста лирика живи осећањима. Осећања су увек иста. Код осећања нема развитка. Код осећања нема редовне доследности. Сва су дата одједном, сва осећања која ће нам кадгод пасти у део да их осетимо, уплетеним фитиљем буктиње од рођења су утиснута у наше груди.(Нешто слично тврди и Епштајн) Осећање (детињство човека, народа, планете) увек почиње максимумом, а код јаких људи и песника одржава се на максимуму.

Посматрајући песме Љубика Јелића из књиге у књигу које тематизују осећања,  које иницирају било туга због губитка вољене жене, чежња за њеним присуством или радост због поседовања и припадања, потврђују дубоку везу озмеђу емоционалности и стваралачког чина, а кад је реч о човеку који је пун осећајности, његова плодност је готово оно што се подразумева.У том смилсу дајемо за право Цветајевој кад тврди да:

Осећању није потребан повод, оно је само повод за све. Осећању није потребно искуство, оно израније и боље све зна. (Свако осећање је ʼпредосећањеʼ). У коме почива љубав – тај воли (подвукла М.Ј.Л.), у коме гнев – тај се срди, а у коме увреде – тај је од рођења увређен. Увредљивост ствара увреду. Осећању не треба искуство, оно израније зна да је изгубило. Осећање нема шта да ради на периферији видљивости, оно је у центру, оно само је центар. Осећање нема шта да тражи по путевима, оно зна да ће доћи и довести – у себе.
Зачарани круг. Сањарски круг. Мађијски круг. Дакле, још једном: Мисао је стрела.Осећање је круг.(Подвукла М.Ј.Л
.) 

И ту смо у средишту лирске галаксије Љубинка Јелића јер све произилази из осећања која су део његовог сензибилитета а његова мисао као стрела непогрешиво налази реч  кадру да изнесе силину те осећајности и бујања пред тајном живота оличеном у жени и њеној снази да пробуди човека, да распламса његово биће, његов Ерос. Књиге Дисање у двоје и  Посланице љубави, (из којих је сачињен овај избор) то најбоље илуструју, ту спрегу између тела и духа, ту страст која није нема и не остаје само у одјеку уздаха при проживљеној страсти већ се оваплоћује у животодајне стихове пуне љубичастог плмасања,  пуне истинске и чисте еротике као истине о пламним сударима женске и мушке суштине:

Љубави моја,

Ти си смисао новог јутра када сунце најави светлост брегу. Ти си време лепше од запитаности што спаљује радост неумитну. Ти си смисао нове вере у постојаност рађања и моје храбрости да учиним следећи корак за оно што изгледа немогуће. Ти си смисао вала долазаћег што крије време лепше. Ти си кључаоница моје душе у коју су закључане сумње чаровитог срастања наше крви и речи пред Богом дате.

Волим те.

 

И кад Љубинко Јелић неком другом приликом и другим поводом у другим околностима пева: «

Призивам твоје име

као самосвојну мисао

да се живот настави

 баш ту

 где почиње бајковито море,

 откривено усред плиме

када је сневач кидисао

 на хридине сиве

 да однесе

 у беле просторе

 твој први смех

 у ноћи нашој

 коју смо

 последњу  пливали у плачу.

 (Љубави)

он јасно повезује живот и смрт/ љубав и смрт… Ако нема љубави, ни живота нема, ако нема љубави ни мисли нема, дакле ни поезије, те се у неком дубљем смислу љубав разоткрива као елементарни смисао битисања, те и стварања!А све то ниче из осећања која су, као што је и велика Марина Цветајева тврдила, вечна и кад се појаве она су, ако заиста јесу, еруптивна, снажна, покретачка, стваралачка. То искуство вољења из све снаге пот врђује само лирика великих песника који су сходно моћи дожиљаја љубави, могли и да створе поезију која их одражава. Снажну, допадљиву, непролазну.

Опчињен сјајем твојих зеница

Пишем још једну

Љубавну песму,

Пишем у житу зрелом,

Трептајем сненим,

У сјају жеравог свица

Баш онда

 кад се ноћ спустила

 на твоја рамена

а мој пољубац

склизне

низ твоје умилне груди.

 ( У житу зрелом)

У овој песми, се експлиците, износи став о инспирацији лепотом љубљене жене, о вези између љубави и креативности, дакле о приливу стваралачке енергије која долази од умножене енергије љубави. Но, није увек лако самерити речено и проосећано, моћи исказати све што је заокупило душу, жудње, страхови, болна неиспуњења очекиваног. Потреба да се искаже и оно што је неизрециво,  што је у дну бића као непознанице, страх од губљења моћи стварања, од вере у написано:

Реч по реч, језик продире до сржи

Неизрециве, у корену посвећеном љубавној песми

И натпеву жудном, пре него зебња

 заледи наду и самогласнике без остатка

налије муклином…

 ( До сржи неизрециве)

Но, како видимо у песми  Шапат анђела пријтајеног, љубав  се јавља и као последња брана пред нестајањем, пред безнађем у смисао егзистенције и да се: Да се неумњиво, само љубав опире/ обезнађеном/ замицању у поноре магловите… а да се, ма колико знали о љубави,  никада о њој не спозна све јер: Ти си говорила о љубави никада довољно објашњеној…

Од немости и бола у љубави временом се стиже до зрачних обасјања узајамне и испуњене љубави која је исцељујућа, која је алфа и омега песниковог живота.  Таква свепрожимајућа љубав исказана као крајњи смисао живота врхунац је добила у књизи епистоларног карактера Посланице  љубави, али се она назире још и раније у неким песмама:

Држим њену рукуу

Надом орошену

 

Љубим сетни накит

На очним капцима

 

Уграђујем се у темељ

У звездарницу испод њеног чела

 

Руши се ноћ тамна и бескрајна

У моја уста

 

 На дну крика

Сунце

 

Сунце које се назире испод крика немости, најављује нове речи, нови смисао, нова усхићења женом, њеном  бујношћу, њеном снагом која оживљава Ерос.  Стога и Јелић сходно Исаку Сирину, чије речи претходе преписци, потврђује своју оствареност у жудњама вечне   небеске сврхе јер  оно што тело проживљава резултира врхунским духовним исходима.

 

„Пронађите у свом срцу

лестве љубави

и попећете се

                                    на небеса“

 

Жена коју Јелић слика у својој поезији је сушта  Венера, чак и кад јој је тело обло као зрно, кад не одаје утисак плотске  бујности јер је сва снага у њој, у њеном духу, њеном неутаживом Еросу. У њеној моћи да и мушкарца оснажи и уздигне у пределе духовне чаролије, да му пробуди и стваралачки ерос. Да га учини целовитим у свестраности бића љубави и његовог сопства. Стога се речи умног Хермана Хесеа о љубави могу само делимично прихватити, јер иако је дивно и само бити вољен, ипак је, како нам поезија Љубинка Јелића показује, најлепше кад је однос узајаман, кад је склад духа и тела,   кад је човек вољен и  када воли на начин  који подстиче стваралачки импулс.

 «Научио сам да бити вољен не значи ништа, а да је вољети све, да је способност да осјећамо оно што даје вриједност и љепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Љепота није ништа, видио сам лијепе мушкарце и лијепе жене који су били несрећни упркос својој љепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осјећа; било је болесника пуних воље за животом који су је његовали до самог краја и било је здравих који су венули мучени страхом од патње. Али, срећа је увијек била тамо гдје је неко умио да воли и живио за своја осјећања; ако их је његовао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Љепота не пружа радост ономе ко је посједује, већ ономе ко умије да је воли и да јој се диви. (Херман Хесе).

Но, иако је дивно и само бити вољен, ипак је, како нам поезија Љубинка Јелића сугерише, најлепше кад је однос уравнотежен и кад је човек вољен а нарочито и  када воли на начин да га то кроз стварање обесмрћује јер ту ватру чини вечно живом. Када га лепота вољене жене узноси до креативног усхићења и уметничке остварености на најлепши могући начин. Поезија коју доноси овај избор то најбоље илуструје, у њој су љубав и страст у хармонији а остварен уметнички домет импресиван попут онога код Тагоре, Елијара или Пабла Неруде који су за сва времена учинили живом своје најдубље доживљаје љубави и страсти.