Датум објављивања: 12.04.2020

Нада Хаџи-Перић: ЛАЗАРЕВА СУБОТА 2020.

 

 

 

 

 

 

Немоћни,

Између чекића и наковња,

Измеђ` забрана и болести,

Са маскама на лицу,

Набадамо опустелу улицу.

 

До почетка допуштеног часа,

Кад све утихне, кад свет остане без гласа.

 

У оквиру дозвољеног простора,

Дочекујем Васкрсење Лазара,

А тако бих да сам усред манастира,

Код мојих Светих Архангела,

Да певам Свјат Господи Савао!

 

Празнина,

Далеко је Метохија.

Под непцима свежа жалфија.

 

Врбовом гранчицом,

Коју откинух скоро, у пролазу,

У београдском парку,

Помиловах кућне иконе,

Помолих се: Помилуј нас грешне, Господе,

Окрепи Свети Лазаре!

 

Пред тобом стављамо маске

На лица своја,

Да бар очи устремимо,

Кад већ ћутимо,

На свет који пати у осами, годинама,

Пред нашим лицима.

 

Док тамјан лебди мојом црквом,

Мојом собом,

Знам да си над њом,

Као над Лазаревим гробом,

Да ће осама проћи,

и доћи дан Васкрсења,

У славу Бога,

На радост нашег рода,

Која се сваким празником буди,

Са вером која је у срцу

Верујућих.

 

И кад је Литургија

Иза затворених црквених врата,

Док се часни оци за нас моле,

Ми смо у ланцу невидљиве молитве.

Помилуј све Господе.

Ако сам утихла,

Христа се нисам одрекла,

У мени је молитва,

Не бојим се смрти,

Верујем да ће Васкрс доћи.