Датум објављивања: 02.02.2022

Наталија Јелизарова: ЦВОКОЋУ И РЕЧИ

 

Циклус „Над реком“

***

Као лака роса, паучина танка,
као тиха шума, мрȅшка речне воде,
постаћу ти стаза, поток и русалка,
шумор кише, предвесница непогоде,
твоја радост тајна, твој вид и дисање,
хрптеница твоја, топли длан и раме,
и сунчана светлост, твоја сен-сећање,
књига прочитана под окриљем таме.

 

***

            „Мени се раније свиђаху растанци
            далеко више него сад…“
                                                           Вадим Шевјаков

Одлазиш – и јутро већ поста мргодно,
сунце скрива борје и ово лето се
у јесени топи тако са природом,
коју другачије, хладне боје носе.

Стамни се и река: такнувши се лако
површине воде – с језом тргнем руку.
Птице лете на југ и својим одласком
исто растанака пролазе науку.

А све те опаке, мајушне бубице:
обади, мрави, муве и остале…
не пеку ме више њихове рилице –
тек жацају овлаш и као од шале.

Врзем се по мȁху, по четини свелој,
док последњих зрака поздрав милује ме
и одједном схватам: лето пролетело.
Без иједне сузе – сад су бесмислене.

 

***

Није ти до речи. Нема им ни места.
Посматраш са брега воде замућене:
односе излишна, лажна пријатељства —
Осташе жалбе на време.
Без растанка правог касних растанака
већ има толико, да ти је пун џак.
Од свакавих људских лукавстава, цака,
лажи и зâлā — избљувак.
Зашумеће борје, закрештаће креје.
Ветар у пољу је власуљу чешљао.
Човек је ту, поред, стајао, тек је
изашао.

 

***

Магла покрива реку, плажу охладнелу,
где неком остаде веш, кључеви, костим…
Никуд без кишобрана, мантила на телу,
пазећи да ни росом ноге не оквасим.

Јесен је чудно доба кад се светлост преда,
половину дана мрак у себе увлачи.
Сва нам је лагода од неона и пледа,
нас двоје смо ко неки светлосни мењачи.

Да још прошетамо? Па ватру распалимо.
Над реком је зебљиво, цвокоћу и речи.
Цилик поледице је гонг придошле зиме,
а низ главње у пећи жарка смола тече.

 

***

Новембарски ваздух је тако ињаст ваздан
сав од неког звонког, а једноличног звука,
као да је читав свет од пахуља саздан,
као да од леда је читава азбука.

И какав је акварел неба скоро зимњег!
Каква благодат ићи са руком у руци,
посматрати лабудов узлет у висине
и плутајућу сену облака у реци.

 Превод: Драган Буковички