Датум објављивања: 07.01.2021

Невена Витошевић: ДРАГИ ЈЕ МОЈ БРЗ КАО СРНА

 

 

 

 

Драги је мој брз као срна

и непрестано ка мени ходи;

не данима и недељама,

већ месецима и годинама,

деценијама и столећима…

 

Драги је мој брз као срна

и никада од мене не одустаје;

али заустављају га

моје непроходне шуме,

моје неукроћене реке,

моја дубока гротла

и високе, недохватне литице…

 

Драги је мој брз као срна,

и храбро ка мени ходи;

иако му пут пресецају

моје дивље звери,

моји тигрови и леопарди,

вукови, шакали и пуме…

 

Драги је мој брз као срна

и никако с пута не скреће;

али пут вијуга,

силазећи

до средишта земље

и пењући се

до самог срца васионе…

 

Чекам га

као што никада никог

нисам чекала…

Јер од како знам за себе

само њега и чекам…

 

Моја чежња

рађа рођења

и смрти….

 

Моја жудња

гаси и пали звезде…

 

Мој неиздрж,

од кога и сунца луде,

као неми лелек,

у вечиту удовицу

претвара васиону.

 

Моје радосно усхићење,

враћа јој осмех

вечне невесте.

 

Звезданим прахом

душу расветљавам,

да је којим случајем

не мимоиђе.

 

Вилинским је

смекшавам,

што топлије

да га замилује

кад у њу уђе.

 

У најтиркизнију плаву

одевам крила,

спремна да нас однесу

до самог дна неба.

 

У најдубљој

одаји срца,

оној закључаној

с  хиљаду брава

– само за њега –

где нико никад

зашао није,

чувам му бисер

вечног живота.

 

Драги је мој брз као срна,

и сигурно би још давно

до мене стигао,

само да сам знала

да из моје мудрости

и мог стрпљења

извире сва његова брзина.

 

 

 

 

 

 

ЦРВЕНА РУЖА

 

Јутрос ми се

на прашину

пожали моја ваза,

моја вољена,

стаклена лепотица,

сва скоро пожутела

од заборава.

 

Док је перем,

она уздише

за цвећем…

 

Кажем јој:

„Ириси, лале и орхидеје

можда ћете и заобићи,

драга моја.

Али ружа,

краљица цвећа,

тај зачудни спој

страсти и савршенства,

сигурно неће.

 

Једна, велика

црвена,

у срцу му се

расцветала.

 

 

 

 

 

 

ЧЕКАЈУ МЕ МОЈИ СТАРЦИ

 

 

Колико год овде да се котрљам још,

све ће то бити кратко…

 

А тамо, кад изађем пред моје старце,

неће се бројати сребро и злато;

као што се не броји ни песак

са дна мора…

 

Али ће и најмањи грош

од срца дат потребитом

грејати топлије од сунца.

 

И то ће тек бити ватра

за отапање срца.

 

И свака лепа реч

што неком је нехотице пружих

и одавно заборавих

из њихових књига староставних

потећи ће као мелем…

 

Браћо поете,

чему толико таштине?!

Они не маре

за наше артистичке пируете.

Оно што се броји

– то је када се душа

до песме вине.

 

Чекају ме моји старци,

моји умудрели младићи,

полетнији од сваке младости.

 

Одавно ка мени пружају руке…

Машу ми, намигују…

Осмесима ме одевају…

Мислима љубе…

 

То су моји богови среће.

Њихове фигурине

са мном другују

од детињства.

Чувам их као благо највеће.

 

Свакога јутра, вечери сваке,

пред њих могу да ступим.

 

Некад се сетим.

Чешће заборавим.

И тако пропуштам

срећу да скупим…

 

Они што од страха пате

зову их:

Страшни суд.

А ничег страшног

у њима нема.

 

Очи им од свевида благе,

душе им ливаде цветне

у чији мирис ће нас умотати

онда кад почне да нам се дрема…