Неда Гаврић: МОЈЕ НАЈДРАЖЕ ПЕСМЕ

 

 

НА МЕСТУ ГДЕ ПОСТАДОХ ЖЕНА


Боли ли те
Ребро оно
Са ког се откинух?
За срце и душу
Знам!

На месту
Где постадох жена
Сада нема
Ни ребра ни мене,
Сад си сам.

Дал’ те држи
Грч у руци?
Оној истој
Руци
Коју сам пустила.

Жуља ли те
Срце моје
Испод твог стопала
И реч коју сам
Изустила?

На месту
Где постадох жена
Црна рупа
Краја јој нема.

Из ње се винух,
Испод ципела црних
Извадих срце.
И постадох опет,
Жена.



ЉУБАВ ВРАТА ОТВАРА

У девојачкој соби
Све је исто.
Осим девојке.
Чује се бука испред врата,
Неко куца.
Неко вани тражи кључ
Од собе
Од срца.
Она ни не слути,
Врти ране
К’о увојке.



МЕТАК У ЛЕЂА

Док те гледала
Крупним очима
Ти си клекнуо.
Повукао обарач
Ниси ни трепнуо.
Није то била крволочна звер
Која те напала својим канџама,
Већ срна малена
Ловцу ни до колена.
Са пушком
Преко десног рамена
Прескачеш ногом
Преко крвавог камена.
Одлазиш звиждећи познату мелодују
Којом си је дозивао…
Кад си пуцао, дал’ си уживао?
Тако рањена
Гледа те крупним очима
Одговор тражи.
Зна она смисао свог живота
Смисао ове смрти јој кажи.