Датум објављивања: 02.04.2021

Немања Зивлак: ПОКАЈНИК

 




Опрости, мила, што си ноћас снове,
Распршила ликом сва љупка, млада.
Усне ти тражим, глас нијемо зове;
Газећ’ својом стазом бола и јада.

Опрости, мила, што бијела рука
Косу твоју мрси, увојке бира,
И у сну се свија око твога струка;
Владарко мојих бесаних немира.

Опрости, мила, ал’ горчину бола,
Као траг од ножа на свом срцу носим;
Кап црног вина, к’о острво спаса;
Из празне флаше циједим и просим.

Опрости, мила, ал’ зјенице твоје,
Када ме походе у царству снова,
Као све дугине, савршенства боје.
Најљепши цвијете царских вртова!

Опрости, мила, ово нису сузе!
Ово је бол, ништа више сем тога;
И судбину кривим што те мени узе,
А још си сваки дамар срца мога.