Ненад Ж. Милошевић: КАКО ДА ТЕ ПОМИЛУЈЕМ ТАЈНОМ

 

 

 

ИГРОКАЗ СОНЕТА

 

Како да те

направим од глине,

егејских корала

и тропара смирне?

 

Како да те

заоденем росом,

разгранавам ињем,

озвездавам лиром?

 

Како да ти,

лауто леутарских стихира,

кринолину акростихом вежем

крај босиља неуког видара

и кондаком магловитог века

васпростирем ветроказе река?

 

Како да те

помилујем тајном,

пољупцем ти табане и скуте

вазносим у међуречје раја?

 

Како да те

ластавичјом нити

од паука-преварника крадем

и од барке подземног вратара

дукате за мрежњаче што чува

за вратаре твојих реских рима?

 

И зашто да те,

несташнице смела,

лептиришем бисерјем и смолом,

разигравам валцером и полком,

оживљавам смислом и сонетом?

Ти игроказ кринолиниш светом

што ти слепо заодева слово.

 

 

МЕСЕЧЕВ ПОГЛЕД

 

Изабрала си за мене –

месец.

Да те сретнем

кад цветају ноћи,

кад мирише

топли смирај буре,

када човек

са прозора лови

нежне срне

са погледом уве.

 

Изабрала си за мене –

зелен.

Да те крадем

из макових гнезда,

да ти дишем

акростих за вратом

док по ињу

пируете њишеш

и северцу

распирујеш чежњу.

 

Изабрала си за судбу –

поноћ. 

Да по магли

августовској тражим

одсјај плави

медених корала,

да по сунцу

неуморно цртам

питореске

осека и плима,

да сред неба

звездане гротеске,

смешак јеле

препознајем вешто,

гипке струне

балске силуете

што у облак

сакрила је грање

миловања

за тебе

и мене.