Ненад Ж. Милошевић: КАКО ДА ТЕ ПОМИЛУЈЕМ ТАЈНОМ
ИГРОКАЗ СОНЕТА
Како да те
направим од глине,
егејских корала
и тропара смирне?
Како да те
заоденем росом,
разгранавам ињем,
озвездавам лиром?
Како да ти,
лауто леутарских стихира,
кринолину акростихом вежем
крај босиља неуког видара
и кондаком магловитог века
васпростирем ветроказе река?
Како да те
помилујем тајном,
пољупцем ти табане и скуте
вазносим у међуречје раја?
Како да те
ластавичјом нити
од паука-преварника крадем
и од барке подземног вратара
дукате за мрежњаче што чува
за вратаре твојих реских рима?
И зашто да те,
несташнице смела,
лептиришем бисерјем и смолом,
разигравам валцером и полком,
оживљавам смислом и сонетом?
Ти игроказ кринолиниш светом
што ти слепо заодева слово.
МЕСЕЧЕВ ПОГЛЕД
Изабрала си за мене –
месец.
Да те сретнем
кад цветају ноћи,
кад мирише
топли смирај буре,
када човек
са прозора лови
нежне срне
са погледом уве.
Изабрала си за мене –
зелен.
Да те крадем
из макових гнезда,
да ти дишем
акростих за вратом
док по ињу
пируете њишеш
и северцу
распирујеш чежњу.
Изабрала си за судбу –
поноћ.
Да по магли
августовској тражим
одсјај плави
медених корала,
да по сунцу
неуморно цртам
питореске
осека и плима,
да сред неба
звездане гротеске,
смешак јеле
препознајем вешто,
гипке струне
балске силуете
што у облак
сакрила је грање
миловања
за тебе
и мене.