НЕПРЕКИНУТИ ПЕСНИЧКИ ЛЕТ

Душан Стојковић

О књизи Марине Влади: Владимир или прекинути лет, превела са руског Загорка Зечевић; изд. Задужбина „Петар Кочић“, Бања Лука – Београд, 2018.

 

         И код нас и у свету постоји велико интересовање за биографије великих људи. Готово сваки човек има потребу да помало завири у туђ живот е да би видео шта је другима омогућило да се високо вину и да би и сам имао неки животни путоказ који би могао да следи.

         Чувени су Плутархови Упоредни животописи у којима је овај антички писац напоредо давао биографије једног знаменитог Грка и једног такође знаменитог Римљанина.

         Веома су популарне биле романсиране биографије које је написао Штефан Цвајг који је биографски обрадио животе читаве серије познатих људи: Монтења, Марије Стјуарт, Магелана, Еразма Ротердамског, Казанове, Фушеа, Марије Антонаете, Клајста, Игоа, Толстоја, Достојевског, Дикенса, Ничеа, Ромена Ролана…

         Једнако познат биограф био је и Андре Мороа, аутор књига о животима Волтера, Наполеона, Бајрона, Шелија, Балзака, Дикенса, Александра Флеминга. Читају се и биографије Леонарда да Винчија, Наполеона и Достојевског које је написао Димитриј Мерешковски.

         И српска књижевност има свог Цвајга. То је Радован Поповић који је написао, романима налик, животописе Јована Дучића, Исидоре Секулић, Вељка Петровића, Тодора Манојловића, Иве Андрића, Милоша Црњанског,  Милана Кашанина, Душана Матића, Десанке Максимовић, Растка Петровића, српских надреалиста, Младена Лесковца, Сретена Марића, Љубише Јоцића, Меше Селимовића, Бранка Ћопића, Борислава Михајловића Михиза, Добрице Ћосића, Васка Попе, Миодрага Булатовића, Милорада Павића, Бранка Миљковића, Александра Поповића.

         Љубомир Стојановић и Миодраг Поповић написали су веома обимне биографије Вука Стефановића Караџића.

         Исидора Секулић је написала Његошу, књига оданости, чији је други том, после жестоког напада Милована Ђиласа, на жалост, у ватру бацила. Станислав Винавер има Заносе и пркосе Лазе Костића који су били одазив на Костићеву књигу О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његову певању, мишљењу и писању, и његову добу.

         Књига Радомира Вучковића о Иву Андрићу насловљена је Велика синтеза.

         Викторија Радић ауторка је веома занимљиве Кишове биографије: Данило Киш: живот, дело и бревијар.

         Станко Ласић има књигу Крлежа. Кронологија живота и рада. Мило Ломпар – Црњански – биографија једног осећања.

Руски формалисти били су и врсни биографи. Виктор Шкловски има књигу о Толстоју, а Јуриј Тињанов Роман о Пушкину и биографију трагичног Грибоједова.

         Са задовољством се могу прочитати и, код нас последњих година  преведени, биографски списи: Ибзен Ива де Фигејреда, Сартрове биографије из пера Франсис Жансона и Ани Коен-Солал, Достојевски Леонида Гросмана, Кафкине биографије Макса Брода, Роберта Каласа и Жерар-Жоржа Лемера, Селинџер Дејвида Шилдса и Шејн Салерна, Вирџинија Вулф Александре Лемасон, Кјеркегор Ериксена Тронд Берга. Лоренс Дарел Гордона Бокера, Ролан Барт Луј-Жан Калвеа, Ками Морвана Лебека, књиге о Мишими Маргерит Јурсенар и Џона Најтена, Езра Паунд Чарлса Нормана…  

         Владимир Висоцки је више пута био превођен на наш језик. Имамо чак пет књига његових изабраних песама. Најпре је избор из његове поезије и прозе начинио Андриј Лаврик за књигу Био сам душа лошег друштва (Светови, Нови Сад, 1997). Остали преводиоци су се ограничили само на његову поезију. Томислав Шиповац је објавио Ход по распетом нерву (Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2002). Миливоје Баћовић је приредио чак три изборника поезије Висоцког са својим препевима: Разговор са џелатом (Тачка, Београд, 1998), Бела московска рода (Беосинг, Београд, 2005) и Лов на вукове: поезија за читање и певање (Беосинг, Београд, 2016).

         Књигу Марине Влади о којој пишемо Задужбина „Петар Кочић“ објавила је већ два пута: 2003. и 2009. године.

         На основу наведеног сасвим је јасно да је поезија Висоцког код нас веома присутна и популарна. Једнако, и да нас његов живот, боемски и готово филмски, занима бескрајно.

         Марина Влади, која је била његова животна сапутница, била је најпозванија да о његовом живљењу поднесе рачун. Он је био онакав какав је једино и могао бити када га је писала жена чију је руку водила љубав коју ништа није могло да смањи и пребрише. Владимир, или прекинути лет може се, и треба то учинити – читати као љубавни роман. Њиме је Марина Влади показала како је, поред тога што је изврсна глумица, и веома занимљива списатељица. Када се пред њом нађе оно што зна и оно што воли, она о томе уме да проговори на прави начин, без имало патетике и дидактичких тонова. Њена љубавна прича прича је о трагичној љубави која је од самог почетка била осуђена да буде краткотрајна. Управо у тој њеној „пресечености“ и крије се њена лепота. Још једном се доказује како се о трагичном боље пише него о радосном и ведром. Друго се живи; прво се трауматично проживљава. Кроз прво се клизи; друго нам ожиљке наноси.

         Влади свој „роман“ пише у другом лицу, обраћајући се оном ко је у њен живот ушао као Хамлет и којег више нема. Пошто Висоцки није знао њен језик, а она није знала његов, остало им је да се само љубављу, која се разгорела на први поглед, споразумевају. И то су чинили, уклањајући све препреке које је живот пред њих постављао: децу, раније бракове, језик, земље и њихова различита политичка уређења, понеке пријатеље, физичку раздвојеност, славу, обавезе, алкохол, касније дрогу… Она види како он није леп, да је нижи од ње, да много пије и заборавља се притом, али је осваја „необичност“ његова погледа, ватра која из његових очију пламти. У њима она види, и заљубљује се у њу – његову душу: „Ми смо једно у другом нашли своју половину. Ми тонемо у бескрајан простор у коме нема ничега, осим љубави. Наше дисање на тренутак утихне, да би се затим заједно слило у дуги јаук љубави, која се ишчупала на слободу“ (стр. 19). Већ ту, на почетку своје приче, када о љубави пише, Марина Влади налази тачну реч – „јаук“ – којом ће осликати њену снагу, али и њену будућу трагику. Са човеком какав је био Висоцки, будућност се, несумњиво, унапред одигравала. Он је сам, није важно да ли више свесно или више несвесно, на свом урушавању радио. Његов живот био је фениксовско пепељење. Влади је била посматрач тог тоњења и радила је оно за шта је мислила како се једино урадити може када вас (слепа) љубав кроз живот води: грабила је од живота што пре и што више. Удисала га је, не на кашичицу, већ пуним плућима, све до загрцњавања и гушења.

         Књига је пуна детаља који се читаоцима урезују у памћење; Висоцки пије по шест флаша вискија дневно, сусрети са великим грузијским режисером Сергејом Параџановим и великим грузијским сликарем Ладом Гудијашвилијем који чува увек напуњену коњаком последњу чашицу из које га је Пастернак испио, поновљене свадбарске свечаност које су им пријатељи уприличили, чуђење Висоцког када се са Рембоовим стиховима сусрео и његов крик: „Он пише као ја, ово је чисти плагијат!“, заљубљеност Висоцког у Пушкина чији портрет једино држи на свом радном столу и чије књиге једино чита и говори напамет његове песме, долазак Финаца у време викенда у Петербург, њихово опијање уз наслањање на зид (када се један стровали на земљу, други заузима његово место уз зид), сусрет с вољеним песником Јосифом Бродским који му је даривао своју књигу с посветом а Висоцки је то сматрао признањем да је писац, пошто нису желели да га у књижевним часописима објављују и у Удружење совјетских књижевника приме, руске продавнице слабо робом снабдевене изузев оних које се налазе на путањи коју Брежњев пролази, птице које круже изнад њих у Мексику и које Висоцки назива Мајама, ратни заробљеници који су остали без обе ноге и обе руке што називају се самоварима, руског песника нервира то што Немци који су изгубили рат лагодно живе а Руси који су га добили сиромашки…

         У књизи је наведено и неколико песама („07“, „Лов на вукове“, „Песма о земљи“, „Био је бијег на трзај…“, „Лов из хеликоптера“, „И горе и доле лед…“ и „За живота сам био крупан и витак…“) Висоцког те читаоци тако добијају неку врсту личне антологије његова песништва, ону коју је својим срцем саставила она која га је највише волела и без које он није могао.

         Марина Влади наводи како јој је једном, када је присуствовала његовој проби, чувени пијанист Свјатослав Рихтер рекао: „Треба увијек бити спреман да се умре“ (77). Висоцки је то био. Влади је била спремна да буде уз њега када се то збивало буде. Њена књига прича је о животу као умирању и о љубави која је била, очигледно недовољан, лек да се то избегне. Ако није успела вољеног да спасе, учинила га је, вечитог „изгнаника“ из живота, трајно живим књигом којом је сведочила о његовом трагичном постојању.