Неснијеник

 

 

Ђе ме водиш црни Арсеније

у урвине и долине црне

што ме витлаш тамо ђе ме није

ђе бескућник не може да сврне

 

Што ти стоје очи на леђима

кад не виде ништа испред себе

када нема и оног што има

испод коре душу да загребе

 

Шта снијеваш о Неснијениче

све газећи по пустоме блату

сан најцрњи из најцрње приче

кога селиш реци мени брату

 

Од искона исти су ти пути

ниђе с миром да одмориш кости

има л ико може ли те чути

Арсеније сам себи опрости

 

Окрени се чарни предводниче

кога водиш са собом у ништа

и не збори од искона приче

да не скупљаш кости са бојишта

 

Поврати се окле си дошао

ође ништа не рађа нит ниче

колико си ничега прошао

поврати се о Неснијениче