Нина Симић о књизи поезије Соне Велијеве

 

„СВЕТ У КОМ СРЕТОСМО СЕ ТИ И ЈА“

 

Збирка поезије „Свет у ком сретосмо се ти и ја“ Соне Велијеве, објављена 2019. године у издавачкој кући Computech у Београду, представља први пробој ове гласовите песникиње на књижевно-уметничку „сцену“ српског говорног подручја.

Избор из поезије ове истакнуте и високо уважене представнице азербејџанске књижевности садржи родољубиве, љубавне, рефлексивне и друге песме у препеву на српски језик, одабране са циљем да се читалачкој публици што веродостојније приближи њен сложен и обиман стваралачки опус, истичући притом особеност песничког израза Велијеве присутну у филигранском и грацилном стихоплету силовите осећајности с којом мајсторски пева о посве препознатљивим и болним, а једнако савременим и свевременим темама.

 

Поезија Соне Велијеве се у савременој књижевности издваја сасвим личним, а читаоцима необично блиским, наочитим философским и духовним садржајем опеваним у деликатном подухвату животног стремљења самоспознаји, те трагања за новим и још неисцрпљеним снагама на попришту песмопева наших дана.

Специфична позиција са које Сона Велијева (уредница и идејни руководилац часописа „Каспи“, чланица Савеза писаца Азербејџана, заменица председника Националног савета радио-телевизије Азербејџана, заслужна новинарка Републике Азербејџан и доктор филолошких наука) неуморно ниже стихове одаје превасходно родољубно становиште, одлучно заступано и у осталим књижевно-уметничким поетским и прозним али и новинским и другим делима.

О овоме сведоче многе чињенице биографског, као и библиографског карактера међу којима бисмо могли издвојити неколико егземпларних: на иницијативу Соне Велијеве 1999. године поменути часопис „Каспи“ (први пут публикован још 1881. на руском језику) након што је са радом званично престао 1919. године, обнавља своју делатност и то као дневни лист на азерском и недељник на руском језику, уживајући притом статус гласила представника интелектуалне елите; творац је и неколико научних монографија као што су: „Азербејџанство као књижевно-естетичко учење“ (Баку, 2002), „Уздизање народно-државног покрета и идеја азербејџанства у време Демократске Републике Азербејџан“ (Баку, 2003);  ауторка је романа „Пут у свет“, објављеног 2016. године и награђеног престижним првостепеним признањем СМИ, а посвећеног животу и стваралаштву утемељивача азербејџанске периодике Хасан-бега Зардабија.

Окренутост лирског субјекта минулим временима, традицијама и темељима на којима се изградио дух народа чија је припадница, могли бисмо с лакоћом довести у везу са животним искуством и интересовањима песникиње, но уколико бисмо настојали поистоветити их, били бисмо већ при првом покушају посве осујећени. Глас лирског субјекта представља особито личан амалгам сазвучјa напева житељки Азербејџана у временима посвећености љубави, пркосног војевања, горке патње, очараности и разочарања на разнообразним животним поприштима.

Поетика Соне Велијеве бележи и брижно негује трагове туркијске епике укорењене у централно-азијској традицији каква је изнедрила многобројне дастане и прославила херојски еп „Књига Деде Коркута“, но предано чува и танану мелодиозност љубави Меџнуна и Лејле из поеме Низами Ганџавија, ритмику која у сећање призива народне песме и игре као што су „кјочари“ или „вагзали“, даровитост врсних озана, бат камиљих стопа под одлучним вођством саравана, борбеност и неустрашивост налик онима какве су красиле Бурлу или Селџан-хатун неодвојиве од оданости супружничких и мајчинских руку спремних да пруже утеху и припреме богату трпезу препуну домаћих специјалитета колико и душевне топлине, лелеке над колевком азербејџанске музике и поезије – Карабахом и опојне мирисе жутог цвећа какве читавом земљом проноси ветар Хазри час сурово ударајући све пред собом, час доносећи блажени дах свежине.

Специфична национална искуства и утицаји разноврсних историјских околности разапели су потку песмотворства на простору Азербејџана на сложеном разбоју између онога што можемо назвати источњачким и словенским. Персијски, арапски и турски утицаји, нарочито у класичној фази, као и изразит утицај руске душе особито током XIX столећа, вишевековно су стварали контекст у ком се одржао азербејџански дух, домовина, језик, култура – идентитет.

Након проглашења независности Азербејџана изузетно важну улогу како у политичком, тако и у погледу уметничког стваралаштва имају: ослобађање окупираних територија, љубав према родној земљи и народу, жудња за задовољењем правде, борба за част, вера у Бога и људе, судбина миграната, жал за Шушом и читавим подручјем Нагорно-Карабах, чежња за изгубљеним миром, окрутност и бесмисао рата. Међутим, иако се на извору ових и сличних тема напајају безмало сви савремени значајни азербејџански књижевници, при чему ни Велијева не представља изузетак – они стваралачки не упадају у клопке могућег подражавања славних претходника.

„Домовине границе, знамења, симболи дати –

Вредности су свете, било наших срца.

Земље као да престају се Отаџбином звати

Уколико се за њих не пролије каткад крвца.“

 

„Вест о смрти – Божја то је кушња,

Чујте о том, видите и знајте.

Син – платан ће поново цветати,

Тробојком му ковчег обмотајте.“

 

Културолошка тековина ашика и озана, бардова, утемељивача народне књижевности, диванског песништва као и специфично азерског метра и срока присутна је у поетици Соне Велијеве али је ни семантички, ни структурално не оптерећује. Мелодиозност која се нарочито очитује у честим рефренима не банализује поезију подређујући смисао звуку. Штавише, у ритмичном, динамичном току песме читаво значењско богатство добија специфичну лакоћу – дух као да разраста изван оквира сваког социјално-политичког и институционално-религиозног конструкта упијајући семантику испеваног, док ритам мисао чини питком. На исти начин традиционална потка ни у ком случају није извитоперила стихове, нити их је у бити ограничила – дах значајних друштвених, духовних и политичких промена који прожима песничко биће сасвим је савремен, а уједно и препознатљив далеко изван оквира појединачног, традиционалног или националног.

Сама песникиња неретко наглашава једнакост међу свим добродушним житељима Земље мореним универзално препознатљивим јадима, те се њено родољубље несумњиво односи колико на родну груду, толико и на васцели људски род:

„Зрна ми смо, сви из исте вреће

Проспемо се ту и тамо, док се креће.

Бог нас враћа у животно коло несреће:

Зрневљу је суђено да страда немо…“

 

„У гроб са собом нећеш понет мир,

Наге и босе, свет вуче кано вир,

Сити ће, знај, уприличити пир

Све на рачун гладних, човече.“

 

Утолико је очигледније да песме које чине збирку „Свет у ком сретосмо се ти и ја“ представљају поетску спојницу међу народима сличних усуда, свим живљем света чија се судба решава далеко од њихових очију и без могућности да сами пре коначне пресуде нешто изусте, негде иза чврсто затворених врата:

„Та врата су мој век читав што оде бестрага,

За њима се скрила моје Отаџбине блага,

Срца наша душманину што не беху драга,

Гвирни само, ти што затвараш врата!“

 

Претпоставку да би читалац (уколико изузмемо топониме који директно и несумњиво упућују на простор Азербејџана) могао у осећају неодољиве блискости емоција која прате опевана и збивања сличних карактера на подручју сопствене земље тј. у контексту властите националне историје заборавити да је начелно реч о „другом“ поткрепљује судбинска повезаност народа Азербејџана и Србије, те колико гео-политичко, толико и књижевно-уметничко огледање Карабаха у Косову и обратно. Ове карактеристике је на плану целокупног избора из поезије својим одабиром, чини се, истакао сам приређивач.

То, међутим, никако не подразумева губитак аутентичног тона или значења у поступку превођења, већ дапаче, чињеницу да у контексту узајамног оплемењивања током интеркултуралне размене на пољу књижевне уметности можемо сматрати савремену књижевност у преводу на српски језик утолико богатијом са сваким новим делом, као што можемо закључити да и само дело осим нове звучне димензије језичке норме у коју се заоденуло задобија и нове семантичке потенцијале захваљујући новој читалачкој публици.

Мистика начелно суфистичке необјашњивости, а судбинске предодређености у Једном, присутна у градационом уздизању певања и лирског кретања по духовној стази кроз разноврсна стања и осећања: пажње постојано усмерене пут Бога, блискости, љубави, страха, наде, жеље, вере, припадности, душевног спокоја, дубоке контемплације и прижељкиване извесности као јединог сигурног уточишта у оностраности која се тек наслућује, може се изненађујуће једноставно преточити из иницијалног контекста у поетску симболику и епски значај косовске вертикале.

Међутим, ни косовско, као ни питање Карабаха не могу остати на историјској дистанци – њихова се срж излива у контекст свеопште фрустрације узроковане актуелним и наизглед замрзнутим, а заправо од давнина распиреним и неугаслим конфликтима који живу душу онемогућену да слободно учествује у измирењу или, пак, пружи отпор и одбрану мрцваре и остављају дубоко закопану у понорима жеље да напусти овај простор и потражи бољи, сигурнији, праведнији… Ово неретко резултује заветним полагањем последње наде и вере у судњи час и спасоносни повратак бивствујућег Бићу:

„И мртав ће опет, знај, ускрснути,

А живи ће једнако падати мртви“

 

„Хвала Ти, Боже, што смрти не може бити!

Те жива – овај свет могу напустити.“

 

Свакако да у родољубном кључу проблем окупираних територија и народног страдања не искључује друга актуелна питања: одупирања зову ласкавих даљина у циљу очувања породичног огњишта, исконске жеље и потребе да се спозна читав свет али притом сачува сама бит сопства макар у срцу, оку и речи, непристајања на ропске стеге наметане споља у ширем друштвеном контексту, вредновања трасценденталних у односу на бирократске високе инстанце, силовите упорности и издржљивости жене као крхког бића несаломивог духа, вере у наслућену судбинску награду на крају страдалничког пута исправности којим се истрајно и неуморно мора корачати.

„Родну груду ми не остављамо,

На врх ћемо, пре но душу дамо,

На врх, небу сињем – како знамо.

И доћи ће оковима крај –

Стиже циљу свом караван тај!“

 

С обзиром на чињеницу да су њена дела превођена на десетине различитих језика, те већ неколико деценија привлаче пажњу многобројне читалачке публике широм света, могли бисмо закључити да ће овај избор заинтересовати, па и заинтригирати овдашње љубитеље вешто писане речи поетског духа старог кова, а уједно актуелног и постојаног одјека. Збирка „Свет у ком сретосмо се ти и ја“ Соне Велијеве представља још један врли искорак у смеру све блискијег упознавања наших двају народа, својеврсан подстицај за нова културолошки драгоцена истраживања на плану повезаности Србије и Азербејџана, али и подстрек за неуморна преиспитивања скритих душевних дамара у временима када се за душу ваља свесрдно држати јер према речима песникиње:

„Опростивши се од оног што изгубисмо,

Трагамо за оним, чега још лишени нисмо“.