Датум објављивања: 30.09.2021

Огњен Петровић: ЛАКИ КОМАД ЗА ТВОЈ ЧЕТРДЕСЕТИ РОЂЕНДАН

 

 

ЛАKИ KОМАД ЗА ТВОЈ ЧЕТРДЕСЕТИ РОЂЕНДАН

            Довде си, дакле, стигао и више не умеш да се вратиш: до најгушћих пасуса у којима графитни прах постаје непоткупљив одраз у косим и правим линијама. Ако си поверовао у могућност нестајања – значи да се већ пењеш тамо где описано водено кестење прави лезије на телу и свако се изнуђено слово утапа у непомућену крв што плави аорте, привремена склоништа настањена белезима одсутности. И лако је извући пик и каро у предвечерњем сфумату, помешати адресе – тамо где те нема и где те уопште не може бити – бусоле  мирују у грудном кошу, прашина веје на вокале затурене у сутрашњици, лето се лепи за прозорска стакла, месец јун сонате звиждуће кроз крв.

 

СПАВАЧ

            Kада се нађе пред потпуно белом зградом чији кров нестаје високо горе, у ништа мање белим вунастим облацима, Спавач зна да ће хиљаду и један степеник морати да савлада до последњег, дванаестог спрата – тамо где су у собама закључани снови и сећања на потрошена пријатељства, потрошене љубави, потрошене бивше и будуће животе, где се душе уснулих и оних вечито заробљених на самој граници између будности и сна, мимоилазе, и сваки пут када се случајно окрзну, може да се чује звук као када метал додирне метал. Спавач корача споро: под ципелама хрска беличасти песак посут стазом којом се успиње све ближи четвороугаоној грађевини на чијем прочељу блешти натпис од неона БЕЛИ ИРИС. Стаза вијуга – између борова чије крошње шуме у вечитом разговору у чију природу нико неће проникнути никада: Спавачу, међутим, не смета ни упадљива реторичност зањиханог лишћа, ни све већи успон, ни сутон који нагло пада по рубовима пејзажа. Његово је држање усправно, ход све одлучнији и бржи, напослетку, Спавач трком прелази стазу и нималио уморан, чак, чини се освежен, спорим, свечаним кораком закорачује на први од хиљаду степеника који ће га довести тамо где ће, најзад, осванути у соби закључан у мом минулом сну о њему.    

 

ПИСМА

            А једне године писмо не стиже. Ни следеће. Ни следеће. Двадесет и четири пута узастопно их је испоручивала Пошта, сваке године по једно, у великим ковертама боје песка, увезана врпцом, без назначеног имена, презимена и адресе пошиљаоца. Девојчица ситних костију, потом девојка широког, здравог осмеха, најпосле жена крупног лица и веома светлих очију – 30. децембра 2021. године, око 23.55 часова, устаје, нестаје у суседној соби, враћа се са свежњем нетакнутих писама и џепним ножићем пажљиво их отвара. Укућани – мушкарац строгог изгледа и два мршава дечака разбарушене косе – ћутке, пазећи да не направе ни најмањи шум, излазе, један по један из собе. Изађимо и ми. Оставимо иза себе кућу усечену у планински венац, собу осветљену треперавом лампом, женску фигуру повијену изнад стола, свежањ хартије расут по поду: допустимо да ноћ и време у тишини почну да веју на њих.  

 

БЛИЖЕ ЛИЦУ, БЛИЖЕ ПЛАМЕНУ

            Једино сачувано писмо из Последње куће на левој страни – садржи само једну реч. Примећујемо да је реч писана ситним, штедљивим рукописом, да су слова благо закошена улево тако да при оптималном светлу бацају лаку сенку, да су све косе и праве линије заталасане и у паду. Около слова белина је потпуна и сасвим усечена у очне капке. Једно је сигурно, сви смо се сложили, да ће писмо – замирисати на кедар када га још једном принесемо ближе лицу, ближе пламену.

 

ОНАЈ КОЈИ ШАПУЋЕ

            А једне суботе – на распродаји купујем за неки ситниш туђа сећања: временом, она се фрагментишу, потом растварају, постају моје проживљене секвенце, дуги кадрови у свету посматраном туђим очима; временом туђа крв постаје моја, чујем речи које неко други изговара кроз моја уста,  у овом телу мене нема, постојим у назнакама, када у мени други заћуте, ту сам негде и ја, онај који шапуће. 

 

СВУДА

            Свуда проналазиш лако читљиве трагове, предсказања су тачна, свет је исписан читко, са његових ивица враћаш се као нешто бременито, обло, као облутак у ограђеном вештачком језеру, доле испод летњиковца, као свитац у глувом пејзажу.

 

ГЛАСОВИ У ДОЛИНИ

            Упркос свим нашим напорима – разговор са Едвардом није могао трајати дуже од 47 секунди. Сигурно је за то време чуо упорне прсте дактилографкиње у соби обложеној јастуцима, кроз одшкринута врата приметио ходник затрпан зеленом фотонском срчом. Док је његова утростручена сенка нестајала на ловишту изван града – замислиле смо га као слепог путника на палуби Лампедузе, замислиле га као девојчицу. Ни тада нам није пошло за руком да упамтимо његов лик. Наравно, Едвард се претварао да се ништа не догађа. Био је радостан због испружене руке којом смо покушали да га обманемо – купујући још један минут са њим. Ипак, нико нам није пришао са пропусницом за рестриктивни део његовог памћења. На столици са металним оквиром остао је његов кишни мантил и црне рукавице са искрзаним прстима. То никако не значи да нам је умакао. Знамо да док у портици цркве испијамо апсинт, наши прсти могу полетети ка бројчанику, да телефон може зазвонити једнако гласно, као и пре. Замишљале смо како пажљиво обилази своје поштанско сандуче тражећи флуоресцентне отиске папиларних линија на њима, како, на брзину,  измишља једну урбану легенду, како опрезно навлачи завесе преко прозорских стакала. Едвард, Едвард, изговарамо веома опрезно то име испред заустављеног градског часовника. Изговарамо то наглас. И док тињају наши гласови у долини, лишће шушти по опустелим двориштима. Завејане смо.