Позориште на карту више: ЖИВОРАД ЖАК КУКИЋ

  Пише: Мирјана Ојданић

 

 

(6)

УМЕТНИЦИ И ОТВАРАЧИ

НЕРЕД 
изложба слика, сценографија,
цртежа, карикатура и антикарикатура
Живорада Жака Кукића
у великој галерији РТС-а, Таковска 10

 

            Жак Кукић је током шест деценија пројектовао више од 1000 тв сценографија, 170 театарских, од драма и комедија, преко балета па до бајки и играних филмова, направио је у септембру 2014. тек трећу сликарску изложбу. Две деценије био је шеф катедре за сценографију на ФПУ. Има и титулу Заслужног уметника. Умро је 28. октобра 2019. године.

            У његовој академској дипломи пише „академски сликар и сценограф“,  али Жак се сценографијом бавио као професијом, а сликарством, као хобијем. Ако се узме у обзир колико публике види тв драму, филм или представу, а колико пак изложбу, прилично је логично што је сценографији дао приоритет. У односу на слику, сценографија је жива и тродимензионална. Није чудо што би многи ликовни уметници радо били сценографи, кад би могли. Осим тога био је и морепловац, бонвиван и одличан кувар.

            На првој самосталној изложби цртежа, глумачких портрета у Позоришном музеју у Београду изложио је оно што ја зовем антикарикатурама. То су заправо духовити, врло прецизни цртежи на којима портретисани лик изгледа исто као у животу, само лепше. Дакле, не ружније као што би изгледао у карикатури, него лепше, а да нам ови цртежи ипак откривају све што знамо и понешто што нисмо знали о нацртаној особи. Које су иначе свима познате, Цеца, Пера, Сека, Мики… итд.итд.! Сећам се једног цртежа Мире Траиловић, који није био портрет него цела фигура, и то некакав леђни полупрофил, од свега неколико енергичних црта, а да су сви чим га угледају узвикивали „Јој, види Мира!“

            Поносим се што имам чак два таква портрета.

            Године 2001. направио је у Манаковој кући и у Кући Ђуре Јакшића врло оригиналну изложбу Одбачени прозори. Све су слике биле на стаклима прозорских окана која је Жак тражио по отпадима. Част ми је што ћу најзад имати и експонат са те изложбе, у који сам се заљубила на први поглед (али до недавно нисам имала потребан зид за качење слике). То је криво прозорче са решеткама иза којих вири млада и лепа Вера Чукић. Висила је и на кулиси “Атеље Жака Кукића” лево, у ћошку Нереда.  

              Неред је трећа Жакова изложба у галерији РТС-а. Приређивачи су се скоро уплашили кад су, дошавши у Жаков атеље на 11 спрату једног солитера у Блоку 45, схватили колико обиман и разноврстан опус ваља објединити у тој ретроспективи. Назвали би је хаос само да већ не постоји галерија са истим именом. Срећа да их је Жак упознао са богатством српског језика у којем постоји реч Неред (која би могла бити не само име његове изложбе него комотно име целе Србије… али не бих у затвор, па ништа нисам рекла)

            У каталогу за Одбачене прозоре написала сам да постоји склад између њега и имена Живорад, јер живо ради и радо живи. Никад нисам нашла бољи слоган да га окарактерише.

             На његовим уљима, која до сада није излагао, најчешћа тема морски мотиви. Има додуше и једна велика слика, која се зове РАЈ. Около су повешани портрети чувених глумаца, тако да сви гледају према Рају. А у рају само змија! Нигде нема чак ни јабуке а камоли голишаве Еве и Адама. Рај је предрасуда, можда?  На примедбу историчара уметности да је мало непримерено ставити цртеже око уља Жак је одговорио да је то – инсталација. Е, кад је инсталација, онда може, пристадоше теоретичари.

            Друга, такође огромна слика привуче пажњу јер изгледа страшно позната а знам – да је не знам. Сагнем се (избунарим наочари) и прочитам да се зове Уа Полок! Неозбиљан човек у озбиљним годинама! Да не буде забуне, за мене је „неозбиљан“ комплимент, пошто су озбиљни досадни.

            Осим слика, ту се налазе албуми са скицама и фотосима сценографија углавном телевизијских, које можете прелиставати. Има и пар великих столова, под стаклом, где су набацане силне сличице, скице, политичке карикатуре (које је неко време правио за Новости).

            Ту сам препознала велику скицу за Нушићеву комедију „Свет“, коју смо заједно радили у ХНК Осијек негде почетком осамдесетих прошлога века, док смо још имали уважену земљу којом смо се могли поносити. На скици се не види, али то је најфункционалнија сценографија коју сам икад имала. Свет је иначе прича о срећној малој породици у чијем се топлом дому живи мирно и наивно, а један од већих догађаја је прослава мачкиног рођендана. Али кћери им дорастају за удају, те они морају отворити кућу свету, који ће им од живота направити пакао. Данас би се можда читала као антиглобалистичка сатира? Одлучили смо да први чин буде мек ушушкан и старомодан, спор, наиван и нежан, а да за други, без паузе, уђу  пијани декоратери са цигарама у зубима и као барабе (што често и јесу) избаце и изнесу декор, све са глумцима, а укотрљају други, ултрамодеран и опасан. Канабе смо заменили неким упијачем који су домаћини морали придржавати да гости са њега не попадају. Татину бержеру замени превисока барска столица на којој седење постаје ризично. Смислили смо прозор на задњем зиду који током приче порасте толико па кроз њега у собу улазе и пролазе бициклисти.   

За све смо нашли адекватну контра-замену осим за огроман  старински сат у који су током првог чина глумци забуном улазили кад крену у кујну. Шта може да замени један такав сат? „Имам идеју!“ назвао ме једнога дана Жак „Нема сата!“ Након псовања од једва 15 минута, (у театру се пуно псује, али сам ја скратила јер ми је Жак био професор на ФДУ) дошла сам до пристојнијих речи „Ти си луд 200%, како нема?“.- „Ама има, само се не види…“ Уместо сата, он је направио клатно промера 1,5 м које је закачено високо у цуговима и не примећује се док сат умилно не откуца време. А онда се стушти клатно и обори све живо што глуми на сцени. Идући пут, чим сат почне да откуцава сви који су оборени претходни пут, превентивно се бацају на под, као пред рафалима, а клатно покупи само ново придошле госте. На крају кад већ сви знају да је сат смртоносан и сви се на први цвркут бацају на под – клатно не долази… сат се изгледа покварио.   

              Све што би Жак направио на сцени, радило је за представу, било је инспиративно за глумце, веселило је публику, ништа није сметало и ништа није било само себи сврха. То сам мислила кад сам казала да је сценографија пуно живља од слике. Без намере да вређам слике или сликаре. Имам другарице које их обожавају, часна реч.

            На овој сам изложби схватила да је Неред заправо тродимензионалан. Јер ма колико је неуобичајено да се заједно излажу политичке карикатуре уља, прозори и скице, кад се све то лепо сложи по зидовима и столовима – више није неред.      Допутовала сам због ове изложбу, два дана раније из завичаја, али ма колико поштујем и волим Жака морала сам да се евакуишем са отварања.

            Погледала сам и фоткала експонате, али нисам издржала говоранције. Зашто отварачи изложби сматрају да могу и смију бити досадни? Мене од досаде заболе ноге, или оно друго, ако седим. Зар РТС са својим техничким могућностима није могао снимити лепе и младе спикере да ненаметљиво читају те врло паметне есеје које су о Жаку написали стари мудраци и да се то дискретно пусти преко она три екрана што висе изнад портира (уместо да тамо пичи фудбал током изложбе). А да се публика пусти да шета кроз галерију, да ужива, да се дружи међу собом, са Жаком и са његовим прелепим кћерима. Уместо што је неколицина врло мудрих старина уз помоћ више пари наочара дрхтураво читала своје есеје, терајући публику (која такође није у првој младости) да мирно стоји, из пуке пристојности. Као да смо војска а не љубитељи уметности! Или да се безобразно, са осећањем кривице евакуишемо кроз ташмајдански парк. Укратко, отварачи су уметнику разјурили публику. Штета је ако нисте видели изложбу, која је трајала само месец дана, (да се не примети колико је била богатија од Октобарског салона).

 

Ово сећање на великог уметника Жака Кукића  објављујемо јер нас је недавно напустио.