Позориште на карту више: ДАНА ДРУГАР

Пише: Мирјана Ојданић

(5)

 

 

Даница Максимовић спасила је моју дипломску представу. Радила сам је месецима, то је био озбиљан процес. Прво напишеш пројекат, па га браниш. Написала сам целу књигу, са илустрацијама. Од пар десетина лица “скројила” сам неких десетак. Ками је имао Калигулу, Цезонију, Хеликона, Хереју и Сципиона, а сви остали били су неки статисти са по неком репликом. Њих буљук. Од њих и тих реплика, сам направила још неколико типова. Насликала сам декор и костиме, инспирисане Клеовским детињастим сликама. Шеме за мачевање све са корацима и ударцима, ма све. Перверзно. Укоричено. Професор Мита Ђурковић, који је ономад одбио да ме прими у своју класу, носао је то по ФДУ и причао како тако треба, то је озбиљан рад, а не ко неки. Причало се да је он својевремено пропао са истим тим Камијевим Калигулом… Причало се да ни Беловић није успео да му “извади” представу…  и да је то заправо радио драма која се не може одиграти у театру. Сцене су наводно предугачке чисто филозофске расправе, а нису драмски сукоби. Бирократе и формалисти, правили још и проблем око дипломирања изван класичног позоришта, ма каква студентска група, таман посла! Мо’ш да дипломираш у Јужним Прчајевцима где нико није никад ни видео Академију, само нек’ театар има неки печат, али не можеш са студентима ФДУ у слободном пројекту. Морала сам да одбраним и поделу и сваку фазу проба. Играли су  ми углавном студенти треће године, и неколицина са друге, што је њихов професор одобрио, пошто је премијера планирана за крај школске године. Дакле кад и они завршавају другу годину и имају право да играју. Не знам зашто је њихов профа (не бих му име помињала!) помакао свој испит из глуме иза моје планиране премијере, отпутовао негде и оставио им поруку да ће свако ко буде играо пре испита из глуме – изгубити годину. Обавестише ме да ја морам померити премијеру иза њиховог испита, што је значило чак тамо негде за почетак идуће школске године. За септембар или октобар, са половине јуна. За икад или пак за никад. Или они морају да напусте пројекат. Осим тога, значило је да отпадају и све репризе које смо испланирали да играмо целог лета у Позоришту Дворишту. Премијера је била договорена у Отвореном позоришту Дома културе Студентски град, а репризе у дворишту Капетан Мишиног здања. Одбијем да откажем премијеру за ко-зна-кад а студенти друге године се повиноваше вољи свог профе и растадосмо се другарски. А мени остаде да направим неколико озбиљних ускакања за само пар дана. Најгоре је било са Цезонијом, Калигулином женом. Огромна улога, тежак мизансцен, пуно текста. Нисам знала шта да урадим, коме да понудим да за недељу дана савлада све оно што је друга глумица радила месецима? Мора да сам пуктала у гардероби и дахтала ко парњача, кад ми је Даница у рекла: “Ма не секирај се, ја ћу да ти одиграм ту Цезонију, не брини!” Баш као да је рекла, имам ја шибице или тек је шест сати. Већ је била у пројекту, играла је неку мању улогу, нађем јој за то замену, а она ускочи у Цезонију као у топлу воду. Без икакве компликације, без иједнога “ух”. Чудо од лакоће. Не знам како други дефинишу таленат, дар, ја га дефинишем као лакоћу са којом нешто радиш. Даница је увек, све радила са изузетном лакоћом. У Сну летње ноћи играла је Хиполиту, краљицу Амазонки, малецка улога, од две сцене, а сви су ипак говорили:“Све је супер, али Хиполита, брате! она је да ти срце стане!” Сви су се моји пријатељи били зацопали у њу, а ни један јунак није стис’о петљу да јој то каже. Тако ми је одиграла и Цезонију. Буквално не бих дипломирала без ње, искидала бих се на фронцле. На одбрани, после премијере, не одмах, него после неколико дана, дочека ме ипак мрка комисија. Прво ме исече проф Борјана Продановић са питањем: “Где вам је испитна пријава?” Немам појма, радим представу осам месеци, не знам дал’ сам уопште била код Коче да пријавим, ако нисам пријавићу данас… “Знате ли ви да ми можемо да вам поништимо овај испит, ако немате пријаву?!” прети ми госпа, онако зајебано. “Па, поништите, направићу другу представу, није мени ово једина режија, ко вама!” излети мој змијски језик, пре пилеће ми памети. Ту некако паде мрак усред бела дана. Белка се заузе за мир, толеранцију, стрпљење и хладнокрвност… али и он пређе на “ВИ” самном… Не сећам се шта су ме свашта питали све док ме Мита не шокира са: “А шта вам значи онај тобоган на сред сцене?! Је л’ то из Калигулине инфантилне психе, или је метафора пролазности власти? ” Било је сасвим јасно да је тобоган Калигулин престо, искључиво се он пењао горе, изводио акробације враголије и пиздарије разне. “И једно и друго!“ одговорим ја, али он осу паљбу. “Не може да буде и једно и друго (па узима испред мене велику стаклену пепељару, пушили смо тада чак и на испитима) и елаборира: “Ако ја вама, као глумцу, кажем да је ова пепељара у ствари базен, онда се ви морате купати у том базену. Развија тезу десет минута, а никакво питање не поставља, док мени догорева цигара до ноката. “Вратите ми, молим вас, тај базен да угасим цигарету…”  ланем ја, на шта се насмеја само Вида Огњеновић па наста мучан мук. После дугог већања, дали су ми само 8 (осам). Доста, с обзиром на то да је изгледало као да ће ме избацити. Али Даница! Постоје глумци који се јако виде на пробама, васдан им нешто смета, дува им промаја, имају мецу, или децу, запиткују, није им ништа јасно, морају да се угурају у центар пажње… Они се понекад много мање виде на представама. Срећом, постоје и они којима ништа не смета, све схватају, текст знају, дубе на глави скачу у шпагу, певају, плешу, ћуте и раде. Дана је од тих. Штагод се договорите она уради, савршена је као партнерка, без роптања ће десет пута поновити шлагворт, не шири фрку ни панику. Благородно глумачко биће. Радиле смо неколико представа заједно и једина јој је мана што може да закасни. Често, заправо редовно али то није намерно, него ће са сваким кога сретне само мало застати и попричати. Једном смо ишле скупа из Народног на Зелени венац, а најозбиљније ме упозорила да она жури, јако жури. Чекала сам је на сваком десетом кораку по 5 минута да се поздрави са неким. Путовале смо до Зелењака 45 минута, од Народног. Због тог њеног занемаривања протока реалног времена, написала сам јој у Скидању за фини свет улогу фине глумице која обавезно закашњава, одиграла је и то сјајно! Само једном ми је вратила улогу. У Гробљу аутомобила. Зато што је остала у другом стању. Трудноће су нам кројиле судбину.

Памтим тог момка као петогодишњака који је нацртао принцезу и принца. Принцеза огромна, а принц, тамо негде, мали. Питам: “Што ти је та принцеза тако велика а принц онако мали?” “Зато – каже – што принцезу игра моја мама а она је вееееелика глумица. И велика лепотица!” Деца виде тачно! Кад сам га следећи пут срела, био је већ познати редитељ и морала сам да му приговорим што ми је његова мама вратила улогу само због тога што је он намислио да се роди. Мало се канда био збунио.