Позориште на карту више: РЕКЛАМА ЗА ВЕШАЊЕ

 
Мирјана Ојданић разговара о једној великој представи

 

Није класичан, али театар јесте. Било је 3000 гледалаца који су купили карте. Распродате су 15 дана раније. Вешала су подигнута у дворишту Судбеног стола (тј. Суда) у Осијеку. Значи, отворена сцена, односно тзв. амбијентално позориште. Турци би таквога разбојника ономад набили на колац, Кинези стрељају један на један, свако има свог џелата који му пуца у главу из пиштоља, све са белим рукавицама… али они барем не продају карте! То је та суптилна али перфидна цивилизацијска разлика… За Чаругино вешање у дворишту Осјечког суда продато је ТРИ ХИЉАДЕ КАРАТА! Чудим се са пријатељицом:

– Чуј ово: “До фебруара 1925. Чаругино суђење је било данима у средишту медијске пажње.” Дакле и реклама је била каква се само пожелети може, није чудо што су карте плануле. “Ни глумци осјечког театра нису пропустили тако важан догађај. За њих је била припремљена почасна ложа, да што пажљивије „науче“ како се умире.” Ето, нека и глумаца једаред у почасној ложи! Нема везе каква је прилика! За глумце је важно знати умирати…

– За дјецу је било бесплатно, знаш…

– Фууууј! Зар су и деца гледала? Не верујем да би неко повео клинца…

– Богами, је. Одгојно педагошке мјере. Да им послије не би падало на памет да праве пиздарије. Да су ове данашње лопине у дјетињству гледале вјешање, не би данас оволико крале и отимале?

– Не само да би крали и отимали, него би све непослушне још и вешали! И карте би још продавали. Није Чаруга обешен за оно што је радио народу, него зато што је пљачкао богаташе и љуљао млади краљевски режим. Држави Југославији било је тек седам година!

– Па је… отимао је само од богатих…

– Шта има да се отима од сиротиње? Само држава може да цеди сиротињу кап по кап, крви и зноја, а разбојници се увек морају задовољити само пљачком богаташа. Онда се држава, која ради за богаташе, наљути, па гони разбојника и лови га као вука…

– Кажу да је дијелио сиротињи… Звао је себе Славонски Робин Худ.

– Ех, да ли је баш делио, или их је мало поткупљивао? Требали су му јатаци. Бар пет или шест месеци не може да се живи по шумама, а за то време мораш негде да клопаш и спаваш и требају ти јатаци.

– Па је… Тим више кад је била расписана потјерница…

– Звали су га одметником и разбојником, он је себе сматрао револуционаром и праведником. Википедија конфузно пише… “Убио је човека који се удварао његовој девојци. Када му је локални кнез запретио хапшењем, Чаруга га је прогласио за израбљивача народа и убио. Ухапшен је и осуђен на четири године робије у Земаљској казнионици у Сремској Миртовици. Побегао је кад су га довели у зграду општине да цепа дрва. Вратио се кући, али су га отерали и из куће и из села, па је отишао у шуму. Ту се спријатељио са разбојничком групом Коло горских тића, под вођством Боже Матијевића (званог Црвени Божо). Групу су чинили дезертери, који су пљачкали богаташе, под изговором борбе против капитализма…”  Гуглала сам мало и нашла да је изгубио мајку у 10-ој години, отац се брзо оженио а њега је исписао из школе. Побегао је у Осијек да би учио браварски занат (ех ти бравари!). Са 17 година је мобилисан у Аустроугарску војску која је напала Србију. Слично су почели и руски револуционари, зар не? Само што су они победили, па су признати као револуционари, а Чаругини су побеђени, па их данас сматрамо разбојницима. Додуше, откад је пукао СССР и њихове револуционаре Запад сматра разбојницима. На сва звона се изједначавају њихови злочини са фашистичкима.

– Па и овдје их изједначавају! Јеси ли видјела ону таблу на згради која је назидана преко згаришта спаљене синагоге? Код Казалишта. Пише да су синагогу спалили фашисти 1943. а срушили комунисти 1945… Знаш да је мене срам што сам ту рођена…  Ходамо по гробовима у оваком красном граду, то није за вјероват!

– А види ово! Штампали су чак и плакат за вешање, где га је неко нацртао тако мужевног да не личи на себе, а Чаруга му се чак и потписао на тај плакат, читким рукописом, и то ћирилицом…

– Па јасно, он је био Србин…

– Ма био је сујетан. Замисли да потпишеш плакат за сопствено вешање? Као да је плакат за премијеру. Неком пандуру или већ комегод – за сувенир?!

– Као што сте се глумци и ти потписали нама на плакату Мушице, послије премијере сјећаш се? Још га имам!

–  Чуј ово: …рођен 1897. у селу код Нашица. 1914. Аустроугарска војска, напада Србију и почиње Први светски рат и Чаруга бива мобилисан… У свађи убија свог наредника и дезертира. Фалсификује исправе претставља се као официр… Доста је конфузно ово! Две године после рата Чаруга и Тићи су још увек пљачкали околину, па су југословенске власти 1920. прогласиле ванредно стање у Славонији. У једној од жандармеријских заседа убијен је Црвени Божо и Чаруига постаје бођа Горских тића. Примирио се као шумски радник у Андријевици и пред зиму је распустио дружину до пролећа…  Али 1923. после покушаја пљачке и убиства, жандармерија их хапси…

            – А објешен је 1925. Па ти су судови били бржи него ови данас! Скупа са Чаругом је објешен његов саучесник Павао Прпић, Хрват, нису били нацоши!

– Нису. Под вешалима пред 3.000 људи, Чаруга је рекао: „Ја сам Јован Станисављевић Чаруга. Мој наклон, господине крвниче. Збогом, народе, Чаруга путује. То није тако страшно. Идем весело“.

            – Мени не изгледа весело, него одвратно… Нема томе ни 100 година!

            – Нема… али неки кажу да би се и данас разграбиле карте за било чије смакнуће. Кажу да су у арапском свијету јавна смакнућа врло популарна. Ова предивна планета насељена је великом количином монструма и болесника!

 

ПС. Овај разговор је вођен између моје школске другатице, Хрватице и мене. Зато је билингвалан, ако нисте приметили.