ПОЛЕТНО У “ПОЛЕТУ”

Мирјана Ојданић: ПОЗОРИШТЕ НА КАРТУ ВИШЕ (4)

Глумица ЈДП-а Весна Станковић је и самостални произвођач представа. Има их десетак, за сваку прилику, од рођендана, венчања, јубилеја па до славе и сахране, као Бреговић. Ова је нпр. за свадбе.

Моника Ромић ме је позвала да јој пружимо другарску подршку, у виду смеха и аплауза, на новој премијери о великим љубавима код Срба. Коју игра у Полету са једним раскошним музичарем, кога зову Гроф. Или Лорд?

Весна нам је причала о разним великим љубавима, од Кнегиње Љубице, која је кубуром убијала сексуалну конкуренцију, и била толико опасна да се јуначина Кнез није усуђивао заспати крај ње. Преко Чучук Стане која је заједно са Хајдук Вељком таманила Турке на буљуке. Те прича о Кнезу Михаилу, образованом и просвећеном владару, Европејцу који се заљубљивао у малолетне сестричине, али није био баш толики Европејац да се зацопа у малолетног сестрића. Убише га љути следбеници конкурентске династије, што је наставило српску традицију смакнућа владара.

После ратника и владара, који су волели и убијали, долазе љубави великих песника, који су волели и плакали. Љубав Шантића и Емине, нереализована због различитих вера, па љубав Лазе Костића и Ленке Дунђерски, забрањена због имовинског стања. Лаза је на крају ожењен женом која га је чекала 12 год. али је на брачном путовању у Венецији, писао своју познату песму Санта Мариа дела Салуте вољеној Ленки, која је изненада умрла.

Из тог 12-годишњег чекања, жене и девојке могу научити да је прихватљиво чекање од можда 12 минута, а да се после 12 година добија тек несрећни песник који ће и на меденом месецу писати песме млађој, лепшој и богатијој…

Испада да су све песничке љубави у Србији несрећне, што је логично јер да нису, о чему би они писали нежне и тужне песме? А што је још важније, због чега би локали? Све, осим љубави Десанке Максимовић и њеног Руса, која је трајала пуних пола века, из чега закључујем да је овде боље бити трезна песникиња него пијани песник…

Забрањене љубави су најчудније, нпр. она између  прве српске архитектице Јелисавете Начић и албанског интелектуалца која се десила у Аустријском логору Нежидер (где су направили кћер) а коју су, по изласку из логора, одбили и њени и његови задрти родитељи. Пошто су родитељи Јелисавете Начић, упркос свом огромном богатству, изгубили чак дванаестеро деце, а преживела им је само Јелисавета, мени је сасвим неразумљива таква српско-богаташка задртост! Ова је љубав ипак све победила и они су после срећно живели у Дубровнику, где им и данас живи, мислим, праунука.

Свака од прича је пропраћена песмом, одлично одабраном и изведеном, што нас је све бацало у сентименат, чак и мене која сам скроз несентиментална. Моника је нпр. певала заједно с њима. Нећу рећи како. Ех, сад, зашто су најлепше љубавне песме тужне, не питајте мене!

У том недозвољеном мешању разновераца, богаташица и песника, испада да су све те девојке прекрасне и танкоструке (што фрустрира Весну) али и богате (што фрустрира мене!) док су мушкарци одреда високи, танки, мужевни и личе баш на Весниног мужа. Као да се мали и дебели не заљубљују! А ја знам врло срећан и дуговечан пар буцмастих, који заједно спремају торте, ајвар и ђаконије, а могу вам рећи да је и то велика љубав! Према храни.

Шоу се завршава причом о доживотној љубави глумаца Милене Дравић и Драгана Николића и Веснином оптимистичком хипотезом да има и срећних љубави, те надом да ће можда неко из публике баш кад изађе из Полета, наићи на велику љубав. Понукана тиме изађем међу првима, док напољу можда још има шта да се пробере… али беше као на изборима, нема да се бира, чак ни мање зло.

Ни у мене се нико није заљубио, мада је био мркли мрак и није ми се видела њушка. Ако не рачунам она 3 комарца која су ме успешно стартовала. Или је то можда био само један комарац страсно заљубљен у мене, коме љубав нисам узвратила?

 

КАД СЕЋАЊЕ БОЛИ

 

Неколико дана после Веснине представе, не схватам зашто је мени та кафанска атмосфера са глумицом и музичарем тако јако позната. Јутрос се сетим!

 Једног лета крајем седамдесетих година прошлог века режирала сам (релативно) сличну представу у Осијеку, у летњој башти Савеза бораца. У Булевару ЈНА, поред градске Галерије. Мало у шрех, преко пута родитељског стана, где сам одрасла. Тамо је сада Дом хрватских бранитеља, а булевар се зове Еуропска авенија. У родитељски стан уселила се судкиња из Белог манастира, наше ствари избацила на авлију… Што није битно за ову причу, али мене дира и нервира.

Представу Збило се снебивљивој девојци Каравиљки сам радила по сатиричним песмама Алека Марјана које сам адаптирала. Тада још нисам писала, само сам режирала и драматизовала. Неке је песме глумица говорила, као шаљиву исповедну прозу, а неке је певала. За те певане смо тата и ја одабрали познату музику коју је он аранжирао као „народњаке“ и пратио је глумицу на хармоници. Све је то било врло весело, смешно и забавно. Сећам се да смо на музику чувене песме Волим Париз (кад је сунце, волим Париз кад је мрак…) певали стихове: Нико није меродаван, да контролише мој таван, што се ја на таван пењем, и зашто ја тамо стењем… само стењем…

Алек је са супругом Васком Јукић дошао из Вуковара, где су у њеној родитељској кући проводили сваког лета бар по месец-два, на премијеру и одушевили су се. И публика се лепо забављала.

А онда су почели тужни догађаји због којих сам је потпуно заборавила. Одиграно је неколико реприза кад ми је глумица телефонирала да се разболела и не може играти пар дана. Добро, купим понуде и пристојно одем у Доњи град да посетим болесницу. Кад она сва у шљивама! Пребио је „драги“! Он се ту ваља по поду, плаче и каје се, па разбија дебела стакла на вратима, шатро у намери да се убије. Крв липти, ја зовем милицију! Дођоше одмах и хоће да га носе, пошто се он не да водити. Сад се она баца на под, лелече, моли да га не воде, јер ја лажем, она њега воли, није хтео, све му је опростила…

Јебем ти све што си му опростила! Скинем представу са репертоара да је више никада не видим! Не подносим беднике. Поготово беднице. Тако нестаде представа, али тужних успомена има још.

Године 1992. у задњем Дневнику кажу да је „у Вуковару у улици свог детињства погинуо млади перспективни шахиста Бодин Марјановић, син сатиричара Алека Марјана и Васке Јукић…“ Скочим из кревета, буновна и потресена, знам дете!

Обучем шта дохватим и излетим на улицу, идем на Миљаковац да изјавим саучешће… Пешке, са краја Карабурме, у намери да се мало саберем, да смислим шта и како ћу им рећи… Ходала сам целу ноћ и нисам смислила ништа што се може рећи људима који су изгубили сина јединца. Вратим се кући плачући.

Алек Марјано се убрзо убио, од туге за сином. Ето, зато сам заборавила ову представу. Зато што сећање боли.