Прича ЖРНОВА

Лаура Барна:

Јуродиви и Мокоша

          Обрен је хитао гологлав низ залеђену Ранкеову улицу, у свом летњем оделу од светлог платна. Кроз рупицу на реверу провукао је грану сувог босиљка, заједно са кореном са ког се сваки час откидало грумење смрзле земље. Ловио их је у лету, потом испуштао на земљу и мрвио босим стопалима. Није престајао да се кези, зверињајући у трбушасте француске балконе с каменим балустрадама, залетао се с времена на време на високе капије од кованог гвожђа с фантастичним птицама дугих кљунова и пера, или у рајска дворишта малакима, међу водоскоке и обнажене мермерне жене што су извртале празне крчаге на своје стиднице. Увијао се кроз слике као нејаки талас, укрштао ногу пред ногом, остављао за собом трагове од згуљене коже и усирене крви. У џепу је стискао стародревну књигу о Манастиру Хиландару. Био је то једини наслеђени иметак породичне штампарије, која је пословала у Космајској улици, са похабаним хрбатом; недостајала је предња корица. Ујутру би долазио у ткачницу газда Радоја Симића у Господар Вучићевој, где је и живео у трошном дворишном кућерку до оградног зида, који је вероватно некада служио као бојаџијница за предива. Отварао је насумице стародревну књигу, од које се никада није одвајао. Онда ју је, непрестајући да се кези, давао газда Радоју да му чита с места на која је стављао свој омршавели кажипрст. Газда Радоје Симић је више из сажаљења, него из некадашњег присног познанства с госпођом Наталијом Савић, рускињом пребеглом из Санкт Петербурга, удовицом штампара Станоја М. Савића – Немци су га стрељали 1944. у дворишту штампарије, после дојаве да је сарађивао с илегалним покретом – мајком јуродивог Обрена. Синовљева болест ју је растакала као рак-рана. Умрла је у својој столици за љуљање, са стародревном књигом у рукама. Прсти су јој отварали страну – Историјско-културна расправа, година 1925, Београд, Штампарија Савић и комп. Космајска 16.

          Кажу да јој је препукло срце.

          Обрену је тада било пуних девет. Од мајчине смрти живео је код газда Радоја, и газда Радоје му је стрпљиво, из дана у дан, све ове године читао речи под мршавим прстима. После је, веле, Обрен слепо следио ишчитано, и без сумње му је помагала Мокоша.

          Носио је Мокошин облак уместо шешира.

          Легенда каже да Мокоша надлеће над јуродивима, збијена у облак, гомила се око темена као пешчани ореол. И виде га једино јуродиви, и сaми обележени истим пешчаним ореолом располовљене Мокоше. А Мокоша је, у ствари, измештена. Телом. Мисли јој растрзане у облацима над јуродивим теменима.

          Обрен изненада помилова руњаво теме. Додуше, поверовах. Али, он је у знак дубоке захвалности миловао облак од Мокошиних мисли. Нешто је још мрмљао. По начину како је отварао усне, мицао језиком, изгледа да понавља реч – хвала! И то некако свечарски, предано, не престајући да дотиче руњаво теме – облак од Мокошиних мисли. Онда се нападно уноси у лица ретких пролазника, док они у страху узмичу, тешким нагасцима исцртавају кругове у леду. Радозналост их не напушта. „Чудан неки накот!“

          Обрен се лаћа оштроврхог камена; гомила стаје. Математичком прецизношћу, Мокошиним ноктима као шестаром и равним прстима као лењирима, исцртава широке трапезе, додаје огњишта, унаоколо урезује писмена. Кези ожутеле крњаке.

          Гоњена неким тешко одредивим немиром следила сам његове једноставне покрете. Исцртавао је споро, свечарски, предано. И тачно је проосећао када би му рука задрхтала и кад би погрешио. Грешке је брисао длановима или их глачао крајичком рукава светлог одела.

          Препознах стародревна писмена.

          „Сиротан!“

          Висока истањена прилика у лакој ланеној кошуљи без дугмади – била је ужетом привезана око паса – и окраћалим панталонама од простога платна, лаганим корацима иступала је из круга. Била је већ окренута леђима, и пре је подсећала на уличног одрпанца него на газду Радоја Симића.

          После писања. Књига је данас у мом поседу. Онако свечарски, предано – како је баш све умео да чини – уручио ми је Обрен Савић једног децембарског јутра, док сам с полеђеног круга посматрала ишрафиране трапезе. Датум сам уписала на полеђини преостале корице: На Светог Николу, 1978. Мрмљао је нешто о белегу, Усуду, помињао Мокошу, пешчани ореол, притом је упирао мршави кажипрст на моје теме. И није престајао да се кези. Више га нико после није видео. Нико га више није ни спомињао.

          Једном сам навратила у ткачницу у Господар Вучићевој. Била је готово испражњена. По нешто преостале кудеље и расутог предива, разбијени чекрк, могла се наслутити некадашња намена места.

          „Желите?“, љубазно ме је тада пресрео широко насмејани млади господин. Био је елегантно одевен у тамно одело од најфинијег платна. Златна кајла око врата и глатко избријано теме цаклили су му се на јакој сунчевој светлости што је одједном нагрнула на зидове – било је сасвим јасно – бивше ткачнице.

          „Газда Радоје? Обрен?“, упитах збуњено.

          „Били сте у сродству?“, упита уместо одговора, али видело се више из пристојности него из знатижеље.

          „Не“, узвратих.

          „Чудно. Умрли су у истом дану, прошле године. Нисам их познавао. Чуо сам причу. Бизарну причу. На Светог Николу“, дода.

          Кратко ме је још известио о детаљима око куповине имања од… Име наследника нисам запамтила, а нисам га нигде ни забележила.

          Пре или после свега. Годинама с пажњом загледам свој одраз у води. Мокошин облак никада нисам видела; али од онога дана књигу увек носим са собом. И не престајем да исцртавам трапезе са огњиштима основе човекова обличја, и стално исписујем иста слова – неразумљива.