Прича Хаџи Радослава Перовића: ПОВРАТАК

 

 

Мула Мехмед Шеховић из Корјенића, 1820. године прода свој дио Бањана Али паши Ризван-беговићу из Стоца. Ризванбеговићи почеше успостављати своју управу на новостеченом посједу, и за надзорника области и предсједника суда поставише Махмута Хинковића, човјека енергична, али окрутна и безобзирна. Он се одмах дао на посао, те нареди да се у Велимљу изгради кула и апсана. Ове грађевине измијенише варош, дајући јој злокобан изглед. Хинковић око себе окупи осионе, сурове и пријеке Турке, који нијесу презали ни од какве силе нити пријетње, осим оне коју су представлљала моћна и утицајна братства Миљанића, Ераковића и Баћовића.

И заиста, након тога тај дио Бањана постао је велика невоља Црногорцима који су тим путем обичавали да иду у походе пут Херцеговине. Од тада црногорски хајдуци почеше да заобилазе то мјесто, али не из страха од Турака – са којима би вазда веома радо заподјенули чарку – већ због изричите наредбе цетињских главара да се клоне Хинковића.                                 

Од ове промјене у Бањанима, хајдуци су од Цетиња путовали углавном кршевитим друмом који је водио низ Ђеклиће, Бјелице, Цуце, преко Чева, Бијелих пољана, те поред Пустог Лисца, преко Балосава, испод Залљуте да би најзад преко Мртвог Дола избио на Мацаваре.

Ту су хајдуци имали свога јатака, Ђетка Мирковића.

Ђетко бијаше човјек у зрелим годинама. Неугледан, чак ружан. Два сива брка штрчала су по страни као два пипка која теже да се саставе са ушима. Суморне очи одсијавале су продорним погледом, који је његову ружноһу још више истицао. У струку се уобличио, кожа огрубјела, осушена од дуванског дима. Бијаше уистину необичан човјек.

Сматрало се да Ђетко у свему чега би се латио има неку луду, необјашњиву среһу. Тиме је докони и завидљиви свијет тумачио његов успјех код Виленије, дјевојке из села у околини Љубиња, у Херцеговини. Ђетко ју је испросио прошлог љета.   

Говорило се да је лијепа као нагоркиња вила, да се љепша није могла наһи ни на двору Петровића. Дуга, црна коса покривала јој je рамена и падала низ леђа сежући скоро до струка витког као вретено. Лице отмено, бијело као бијели лабуд. За два педља је надвисивала Ђетка. Два крупна, граораста ока гледала су сањалачки. Али, говорило се, тај је поглед погађао као пушчано тане, и то право у срце онога на коме би се смјерно и стидљиво зауставио. Мушки свијет био је опчињен њеном љепотом, а дивиле су јој се и жене. Тако се у вријеме пред Виленијину удају једно момче из Горњих Бањана загледа у њу. Вазда је облијетао, тумарао је и по ноћи, само да је види, на трен, макар из даљине. Неко јави сердару Ђоку Миљанићу, који је и сам био заљубльен у Виленију, али је, поносан и достојанствен, какав је био, успио ту љубав зауздати и претворити jе у очинску наклоност. Сердар пресрете младића под Његошем, на путу који од 3латне стране води ка Јеловици. Ту га је на мртво име измлатио. Не би несрећник остао жив да га чобани случајно нијесу нашли и потом одвели некаквом Турчину, травару, у Столац. Турчин упита ко је јадника тако удесио, а један од чобана рече да је младић успут промрмљао име сердара Миљанића. Зачувши одговор, Турчин се тргне и устукне, а затим повика на чобане заповиједивши им да рањеника носе натраг одакле су га и донијели. Чобани покушаше да намоле Турчина да се смилује и младића ипак залијечи, али овај се не даде убиједити. Поче викати на сав глас: Сиктер бре, сиктер, матер вам каурску! Шејтана ми доведосте под кров! Да је штогод ваљано учинио, не би га сердар бањски наградио батинама! С тим ријечима изгура их из куће и залупи врата. Чобани се на брзину сагласише да младића ваља одвести травару Дангубићу у Билећу. Умоташе рањеника у губер и натоварише на кљусе, па брже боље пут Билеће. Када тамо стигоше, младић бијаше готово на самрти. Овога пута, поучени искуством, чобани рекоше Дангубићу да је момка ритнуо коњ чифтелија. Дангубић одмахне главом, но прионе да помогне младићy, jеp бијаше добар и милостив човјек. Лијечио га је цијелих мјесец дана, те тако овај преживје.

Елем, таква жена, наравно, није могла Ђетку љубав узвратити страшћу. Али између њих двоје као да је постојао неки тајни прећутни споразум, но не рационалан и смишљен, већ као договор двоје људи који се на неки необјашњив начин споразумијевају на вишој равни на којој су се сусретали у мјесту где све овоземаљско губи одлике просто и грубог и добија дубљи, племенитији смисао. И заиста је Виленија успијевала да Ћетку надомјести оно што му кроз страст није могла пружити. Он је имао њену љубав, и као да јој је на томе, свјестан чињенице да га није могла вољети правом женском страшћу, био безмјерно захвалан. А та захвалност код њега је временом прерасла у обожавање. Није постојало ништа што он за њу не би учинио, ништа што би јој ускратио. Нијесу при томе размјењивали много ријечи. Он би у њеном погледу препознао своју жељу, сваку стрепњу или наду. Као да је неким чудноватим, надљудским инстиктом успијевао да прозре све тајне које је Виленија скривала у свом срцу. 

Те вечери, док је Виленија дотјеривала стоку са испаше, дођоше хајдуци у њихов дом. Као и обично, уз пиће отпочеше разговор. Ђетково лице бијаше застрто завјесом од дима из његове луле. Пушио је и шкиљио пратећи њихове погледе, повремено климајући главом на приче о хајдуковању. 

 Виленија у међувремену дође до обора. Утјерујући стоку, примијети коње, и схвати да су у кући хајдуци. Хтjеде да пожури у кућу да их послужи како је вазда чинила, али у том трену осврну се ка коњу који је сво вријеме рзао, као да је хтио нешто рећи. Скамени се када препозна вранца свог најстаријег брата Рамића. Приђе му и помилова га по врату. Рука јој задрхта. Истрча из обора и уђе у кућу, Хајдуци се осврнуше ка њој и поздравише је. Виленија ћутке пређе погледом преко њих. Уздрхта и преблијеђе када на једном од хајдука спази Иванове токе. Не, није се могла преварити. Срце јој уздрхта у стравичној слутњи. Скрену поглед кa вратима и спази познату јој пушку – Лукину. Кољена јој заклецаше. Њихове су ствари, није више могло бити сумње. Ох, Боже! Јаој, мени! зајеца у себи.

У једном трену, све се разбистри у њеној глави. Покрети јој постадоше одлучнији и смјелији. Потрча по још ракије и вина и појави се пред хајдуцима са изразом лица који не одаваше ни трага пређашње узнемирености. Ови, пак, отежалим језицима, мумлајући похвалише домаћицу. Виленија се окрете ка Ђетку тражећи његов поглед као да нијемо жели да му саопшити своју намјеру. Али он је није могао видјети јер му глава већ бјеше клонула, лула му испала из руке и једва се некако држао усправним. Један за другим хајдуци клонуше оборени пићем и топлотом која се ширила са огњишта.

Виленија изјури из куће и стаде да трчи пут куле Хинковића. Прошла је поноћ, био је мркли мрак, те Виленију као да је сам пут водио. Задихана и избезумљена стиже пред кулу па повика на стражара да буди Махмута Хинковића. Овај се тек после извјесног времена појави, и крвавих очију, заблену се у жену. Али она у тренутку занијеме, Махмут схвати да нешто важно има да му каже, те зграби Виленију за руку, и продрмавши је, рече:

– Говори, жено, што си дошла! Шта је?            

Виленија проговори као неко коме је преостало да још само једну ријеч каже, прије потпуне пропасти, смрти, или пак спасења: 

– Ено ти каура код мога Ђетка у кући… Сви пијани… Попадоше…!

Хинковић се намах разбуди, зажари се у лицу, очи му се разбистрише и као обузет неком крвничком помамом, псујући поче да буди своје људе. Турци скочише мислећи да су нападнути, а Хинковић се продера: 

– Диж’ се марво, ено у Мацаваре пуна кућа пијаних ајдука, па да их кољемо!

Њих десеторица оседлаше коње. Хинковић посади Виленију иза себе на седло, па са буктињама у рукама појездише ка Мацварама.

Пред Мацаваре успорише ударивши касом да случајно не разбуде хајдуке. Пред кућом сјахаше, натегоше орозе својих пушака и потом бануше у одају која је баздила на ракију, зној и дуван. Хајдуци се и не помакоше кад се зачуше први плотуни. Неки се и не пробудише у тренутку када их погоди танад. Они који су се тргли из сна нијесу имали времена ни да схвате шта се догађа. Само јекнуше. Соба се испунила димом барута те се готово више ништа није могло видјети. Ипак, Виленија пронађе пут до Ђетка, који неким чудом није био погођен. Стаде испред њега у часу када му се Хинковић примакао са запетом кубуром. Неколико тренутака Хинковић је стајао гледајући у Виленију. Затим, не проговоривши ни ријечи, врати кубуру за појас. 

Покољ је био окончан. Хинковић још једанпут погледа побијене хајдуке, па нареди покрет. Виленија је још увијек заклањала Ђетка, који је, пробуђен, гледао исколаченим очима у призор који још увијек није јасно допирао до његове свијести.

Сјутрадан ујутро, када се дознало, узнемирила се читава Црна Гора. Бањски кнез окупи све главаре, па пођоше у Мацаваре. Започе трагање за Ђетком и Виленијом. Нико ништа не зна. Само Рамо Николин из Селине потврди да је видео Виленију када је по ноћи трчала као без душе пут куле Хинковића. Људи из испоставе могли су само закључити шта се догодило, али никакве вајде од тога нијесу имали, јер Ћетко и Виленија нестадоше без трага.

Никада Ћетко после тога није питао Виленију шта се догодило, А и она је ћутала.

Тек у вријеме када на престо ступи господар Никола, дође глас у Црну Гору да су Ћетко и Виленија на Косово поље, негдје у околини Пећи, гдје су, причало се, успјели да се скуће, да обрађују земљу и гаје пчеле.

Сам случај, како то обично бива, пао је у заборав и полако се изгубио у метежу догађаја који, након што се слегао дим барута, остави за собом још један фрагмент несхватљиве људске драме која се назива историјом. Најснажније је заживјело предање које се исплело после боја на Граховцу. 

Прошло је скоро три деценије од трагедије у Мацаварама, када се у Црној Гори дознало да је Ђетко на Илиндан сахранио Виленију. Говорило се да се преломио у себи, да земљом хода као каква авет, да се сав утањио и спарушио у лицу.

Смрт онога кога волимо почетак је нашег умирања, и једина разлика између особе са којом смо се заувијек растали и нашег оjађеног постојања након тога, јесте у томе што смо при томе само свједоци наше властите смрти.

Не дуго после тога догоди се чудо. Једнога дана у Бањанима се појави Ђетко. Више сјен од негдањег Ђетка, али се још увијек могао препознати по дугим брцима и трагом некадашњег продорног погледа. Јер, кад бол овлада човјеком, он постаје сам њезин лик, уколико му се снагом воље не одупре. Ђетко изгледа да није имао снаге за тако нешто. Савладала га је тјескоба. Све му се у грудима цијепало при помисли на Виленију. Као очајник тражио је одговор на питање: гдје је све то, гдје је ишчезло вријеме које је провео са Виленијом? Одговора није било, и није га могло бити. Све је прошло као у једном трену кратког сна.

Сви који га видјеше, рођаци братственици, понеки племеник, помогоше му да поправи кућу и да се некако снађе. Он сам као да у свему томе и није учествовао. Живио је као да се храни успоменом на Виленију. Обновљена кућа враћала му је непрестано мисли на њу. Копнио је из дана у дан, а и сама старост чинила је своје. Живио је без воље, као да је желио да свему сама природа што прије учини крај. Повукао се у себе као пуж у љуштуру. Дружио се само са Симом Перовићем – Симом Лазаревим, човјеком за кога се говорило да је након покоља у Мацаварама помогао Ђетку и Виленији да побјегну из Црне Горе. То је највјероватније била истина, јер се заиста могло видјети да њих двојица имају нечег судбински заједничког, нечега што их је везивало као што уротнике везује тајност завјере, и што је напросто само по себи говорило управо кроз њихово ћутање.

Ћутао је и сердар Ђоко Миљанић. Никада није открио оно што је знао: да је Симо помогао Ђетку и Виленији да побегну из Црне Горе. Крио је то од црногорских власти које су сумњале да сердар нешто прећуткује, али његов углед нико тиме није могао, нити желио доводити у питање.

Ђетко је одлазио у кућу Сима Лазарева и тамо би њих двојица уз ракију и дуван причали о времену своје младости. Симо би му говорио о боју на Граховцу у коме је и сам учествовао. Показивао му је сребрну туркушу сабљу, дар војводе Петра Вукотића. Ђетко га је гледао шкиљећи кроз дим дувана који је куљао из његове луле, повремено заустављајући поглед на сабљи. Изгледао је као човјек који пажљиво слуша, али бијаше вазда одсутан духом, јер његова душа као да је сво вријеме слиједила сјени Виленије у жељи да се покрај ње скраси, и коначно нађе починак који на земљи, након њене смрти, није могао никако наћи. Симо, такође усамљен, налазио је задовољство у томе што га бар неко слуша, и није марио за то што би Ђетко повремено отворено показивао да не мари за његова казивања. Но кришом би покаткад хватао Ђетков поглед управљен ка сабљи која је висила изнад кревета, и то га је испуњавало задовољством које је подстицало његов стари ратнички понос. Тако одобровољен, говорио је:

– Разумијем ја тебе, Ђетко. Ама, слушај, човјече: живот мора ићи даље!                                           

– Да иде даље? Ама како да иде? Гдје ти у мени видиш тај живот? – говорио је Ђетко тргнувши се, а потом би изнова урањао у бол који никоме није могао да објасни и пожали се.

Симо не би одустајао:

– Слушај, човјече: морало је тако бити, морао си до краја бити јадан и несрећан да би схватио да сваког човјека и најгоре што снађе у овом нашем чемерном животу сналази баш зато да га научи да из таме пође опет ка свјетлости, да се уздигне над својом муком… А не као ти, човјече, све обратно. 

Често би тако дочекивали свитање. Огласе се и други пијетлови, а њих двојица једнако зуре један у другог, одмјеравају се као да сваки у погледу оног другог тражи оно што нијесу могли изразити ријечима, као да је још нешто веома значајно преостало да један другом саопште, али не знају како и на који начин. Тајац без значења и јасног смисла. Испију по шољицу ракије, погледају се поново и ћуте као да се сваки за себе препушта само њима познатој муци која се не може објаснити и којој нема утјехе. Закукуричу пијетли. Тада њих двојица поново проговоре:         

– Ево их! Но реци ти мени јесу ли први или други. 

– Не знам.

Као по договору окрену се ка прозору а по њиховим лицима разлије се румени сјај свитања. 

На измаку те године, негдје после Митровдана, бјеше већ прилично захладњело, Ђетко огрне гуњ и пође пут Драгаља да посјече нешто кукрица за огрев. Погледа у небо. Сиво је без облака, али са оне непојмљиве висине пробијају се снопови сребрнкасте свјетлости којом се кроз сивило небескоr свода пробија јесење сунце. Ђетко зашкиљи и осмјехнe ce. За тренутак га испуни радост, али она шкрта радост која понекад бљесне и намаx умине у човјеку који се, изнурен страдањем и болом, измирио са властитом судбином и са самим собом.

Стигавши до Драгаља, Ђетко уздахне и замахне косијером. Није много одмакао са послом, када примијети да из правца Братогошта њему у сусрет долази група коњаника. Полако су се приближавали. Ђетко се загледа не би ли кога препознао. Јахали су погурени због зиме, а и као да бијаху већ прилично уморни од дугог пута. Зауздаше коње пред Ђетком, који никога не препозна. Биjaxy то Црногорци, наоружани, њих шесторица. Један од њих поздрави Ђетка, и упита га:

– А који си ти, мрки Црногорче?                                       

 Ђетко отпоздрави, а потом настављајући посао, изговори своје име. Није примијетио када се на то Црногорци згледаше. Подиже главу тек када сасвим уз њега дојаха онај што га је поздравио. Следеће што је Ђетко видио био је одбљесак сунчеве зраке на сабљи коју коњаник извуче из корица. Зачу се оштар фиjук сјечива који самим врхом запара Ђетка по врату. Он се маши руком за рану из које шикну крв. Запрепашћено погледа у нападача. Стајао је тако, држећи се за рану из које је текла крв. Затим осјети још један ударац. Паде на хладну земљу. Отвори му се поглед ка небу које му се учини чисто и јасно, као да сво бљешти у свјетлости сунца. Хтједе да дозове Виленију, али му самртни ропац угуши последњу ријеч. За тренутак му се пред очима појави Виленијин лик, миран и озарен, у свој својој љепоти. Последњим напором подиже руку желећи да додирне то лице. Рука му клону, а затим се све изгуби у тами.