ЂЕД СОФРЕН

Хаџи Радослав Перовић

 

     Село наше Мацаваре у којем су обичаји од давнина укоријењени и добри и лоши.

     Вријеме послије Другог свјетског рата. Kуће су  у селу трошне и старе, исте од вајкада. Већина кућа у селу има исти распоред просторија. Претежно су покривене сламом, понека каменом плочом, а само једну сам запамтио под циглом. Штале су до кућа, да би се чуло ако неко покуша да украде коње. Иначе, живо је било увијек на мети сеоских лупежа, којих ни у Бањанима није мањкало. Амбар за жито обавезно се налазио преко пута куће, да се у свако доба дана и ноћи види из кужине, јер жито се најчешће крало. У то вријеме било је много  гладног народа, зато је тај амбар са житом требало држати на оку. То није увијек било могуће, нарочито ноћу у вријеме кишних дана, зато би поред амбара био везан пас Шаров поуздани домаћинов чувар. То бијаше велики пас дуге длаке и великог заковрнутог репа, закрвављених  очију и црвене њушке. Била је то пасмина посебних усовних шарпланинаца, врло љутих, који су непознате госте жестоко нападали и изузетно усиљено лајали.

     Амбар је осредња дрвена кућица направљена од дебелих нерендисаних храстових или букових дасака, постављена на око пола метра високим подумијентама, претежно од камена. Kровови су били  од сламе, плоче, ријетко од цигле, обично на двије воде а у  предњем дијелу као трем са степеницама, како би се жито у врећама могло на рамену понијети до врата под кровом и усути у амбар.

      Е, тај амбар је био  симбол сеоског домаћинства. Што је амбар био већи и љепше украшен, то је домаћин био већи газда.

     Амбар је, рекох, увијек био испред куће, ријетко  под шувит, да буде на оку будног домаћина, а шаров завезан дебелим  синџиром, лаје и трза да га откине.

     Ето тако је изгледало мацаварско домаћинство. Домаћин је неријетко  била и жена.Човјек је газда, али је радио како му жена-домаћин каже.

     То се није јавно говорило, али се знало да буђелар држи жена, мада је било и другачије.

     Домаћин је живио идући за ралом или плугом од раног јутра до мрклог мрака, носећи тешке вреће и снопље на раменима, удишући прашину свакојаке врсте, пушећи лулу јефтиног дувана, најчешће крецеља купљеног код Анта Милојева из Kорјенића.

     Млад, ожењен прије времена да се уграби ђевојка из добре куће и од гласовитог братства. Е, каквијех је ође  било лутора, који су се оженили лијепијем ђевојкама и изреда би се говорило: ”Е како га узе узма је узела”, али није коме је речено, него коме је суђено. Изреда су имали по десеторо, па и више ђеце. По читави боговетни дан у зноју, а увече удри по жени и низашто  нијесу марили. Оно што је Вида Шпирова Огњеновић описала у “Прељубницима” изреда се дешавало.

     Феномен прељубе је био присутан. Тако се десило у једно најгласовитије братство у Бањанима да је љубавник повео мужа, извјесне Маре Гасеровке, Прента, у сусједно село ноћу,по мјесечини у лупештину, а кад је  будни домаћин запуцао из кремењаче, наводно, бјежећи, муцени Пренто је обршио као – Урија Давидов!

      Kада су вјетрови рашћерали дим барута, љубавник се оженио Маром Гасеровком.

      Причао ми је професор из Академије како је напросто сретан што не припада таквима, јер је професор истински свједок и времена и простора.

     Испијајући јутарњу кафу са њим у “Знаку Питања ”, само би прокоментарисао: ”Убрани коло небеско!” Међутим вријеме историје је урезало неизбрисив траг у њихово братство, тако  да је овај догађај остао незапажен. И данас је присутан култ посебно пет најгласовитијих јунака који ће живјети док је вијека и свијета.

      Пробао је и Пајо Гаков да их унизи али џаба, није му полазило за руком, али је Пајо дубоко био свјестан да им нема премца у Бањанима.

      Џаба је било и Мргуду из Присоја који је причао по Бијограду како су кресали лисник. Јесу, али су кресали и турске главе, док су Мргудови преци  били само њихови сеизи.

      Елем, тако су млади тежаци имали ђецу која су такође рано заснивала брак. У педесетој години па и прије човјек и жена су постајали ђед и баба. Тежак сеоски живот троши човјека, тако да брзо остари, ако га јектика не покоси, онда је у шесдесетој ђед који више није за посао и више никоме не треба.

       Па шта ће он у кући, ако више не може да ради. Kашље по вас дуги боговетни дан и ноћ. Смета младима. Сипљив је и не види, па ко да га таквог ћоравог и старог трпи у кући.

       Синови преузели плуг и коње а газдарица, ђедова жена, ни сама више не може да га трпи. Kаже синовима за трпезом : ”Ајде, ђецо, да ђеда Софрена спремимо на бољи зрак, да му иза амбара са друге стране направимо собицу, биће му боље за дисање, ође у кући му је загушљиво”. Синови слушају мајку од ђетињства,па ни сада неће да противријече.

       Сјутрадан направише иза амбара малу просторију са спуштаним кровом.Склепаше  кревет од обичне штице, од кукурузне шаше направише сламарицу, мали тавулин од обичних дасака, стари шкањ су већ имали и ђедова нова просторија већ је спремна.

       Најстарија ђедова снаја Миленија, кандидат за домаћицу наследницу, донесе прибор за јело и један ткани губер, има у њему петнаест кила онако одока.

      Тако ђеда Софрена преведоше преко дворишта, који није ни примијетио да је пресељен на друго мјесто. Софрен сједи, пуши лулу, кашље из часа у час и одбија дим у колутовима који се један за другим шире и нестају.

       Пас на дугом и дебелом синџиру не допире до ђеда, маше добронамјерно репом и поздравља новог комшију. Има ђед Софрен своје ново друштво, које га не прекоријева низашто.

      Баба домаћин чврсто држи дизгине. Млађи покорно слушају. Преживјели су наши преци све и свашта, жртвовали се кад је требало. Ђед је искорачио за плугом, отхранио ђецу, добио унуке и сад шапуће псу тихо, нечујно и чека. Није ђед Софрен дуго живио.

      Зима која је прва наишла бијаше ледена, а ђеду би последња. Рано  кишно прољеће. Црквена звона огласише неког.

       Kо је умро?

      Ђед  Софрен!

       Однесоше ђеда на гробље и сахранише га. Софренова хумка свјежа. Вјерни пас Шаров осјетио ђедову  смрт и исконску жалост за својим пријатељем. Непрекидно је трзао ланац који пуче, прескочи капију  и одјури на сеоско гробље.