Ранко Павловић: ВЕДРА НОВЕМБАРСКА ЈУТРА

 

 

ПРЕД КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ

Који стих?
Коју пјесму?
Коју причу?

Пред огледалом
намјешта косу,
наноси пудер,
поправља шминку.

Хоће ли је слушати
или само гледати?

Пред њима се мора
сасвим разодјенути,
показати бедра,
стомак, груди.
Отворити срце,
душу разастрти,
као простирку
на прољећну ливаду.

Можда ће
кроз њено тијело
и њене дрхтаје
ући у њену поезију. 

                1. 11. 2019.

 

 

ДЈЕВОЈКА НА ЗИДИЋУ

Она на зидићу чека
да јој звијезде слете
на тајне у очима.

А она је тајна,
и она је звијезда,
и одгонетка у шкољки.

Њена тајна,
као умиљати зечић,
скакуће из погледа у срце.

И више нема тајне,
све је срце,
и Дјевојка је у срцу.

Створена за лет,
Дјевојка хоће да полети,
зидић јој не да, упија је у себе.

Постаје звијезда,
одлази у своју собу
и тамо затиче себе.

Пали свјетло,
страх бјежи у ноћ,
јер тамо је Онај кога жели.

                   2. 11. 2019.

 

 

 

ЈЕСЕН

 

Неколико опалих кестенова
на сувом пожутјелом лишћу.

Јесен се увлачи и у кости.

Старица, у црној одежди,

промиче изнад шуме,
крила скутовима широке хаљине.

Бјежи! Тражи кога би под скуте.

На огољелој грани брезе
врана призива таму.

Тек на прољеће
затрепериће Бјелокора
и призивати љубав
да закола њеним жилама. 

                          5. 11. 20219.

 

 

 

ПЈЕСМА КОЈА ГРИЈЕ

На гранчицу с цвијетом
који је још синоћ био пупољак
слети птичица и с латице
попи сунце у капљи росе.

Сад ено цвркуће,
њена пјесма улази кроз прозор
и грије ме оним сунцем у себи.

                                6. 11. 2019.

 

 

УМЈЕТНОСТ

Нерон је волио поезију.
Хитлер сликарство.
Стаљин је био филмофил.

Рим је изгорио,
а Неронову лошу пјесму
нико није запамтио.

Хитлеровим кистом
милиони недужних
пометени су у гробнице.

Док је Стаљин гледао филмове,
у леденом Сибиру умирале су
стотине хиљада људи.

Ни људе, ни земље,
ни умјетност болесном
похлепом нису покорили.  

                           9. 11. 2019.

 

ДИОБА

Хајде да као браћа
подијелимо јабуку,
тај Божји дар љубави.

Узмимо сјекире,
чупајмо коље из ограде,
истргнимо ножеве иза паса.

Јер, одавно је
ова људска милошта
постала јабука раздора.

Зато, ножеве амо,
да јабуку братски подијелимо
на равне части. 

                    14. 11. 2019.

 

 

ТРЕШЊЕ, У МАГЛИ

Ено га на врху трешње.
Бере сунца у зрелим плодовима
и трпа их у уста.

Моје несташно дјетињство,
моје чедо зачуђено,
уљуљкано у колијевци сна.

Сад трга родне гранчице,
ставља их у њедра,
силази да их донесе мајци.

Тргнем се. Свуда около
сиве фасаде намргођених зграда,
затворских самица без колијевки.

Журим у густу јесењу маглу,
да у пиљари купим згасла сунца
у потамњелим плодовима трешања.

                                           24. 11. 2019.

 

 

У ЗАМЦИ СНА

Усправан као јаблан, мој стриц
хода не дотичући земљу.

Оставио погрбљена плећа у шуми
под стаблима која је посјекао.

Насмијао се животу
док смо ми плакали за њим.

Сад хода пољима и шумама,
просипа мјесечину у потоке.

Лаганог као дашак вјетра,
ништа га не може зауставити.

Само покаткад застане,
уловљен у замку мога сна. 

                          25. 11. 2019.

 

 

НОВЕМБАРСКО ЈУТРО

Крај новембра,
а јутро ведро,
под танким огртачем.

Зачуђен ведрином
и собом у њему,
старац се поиграва штапом.

Разиграно псетанце
скакуће и крије се
под своју сјенку.

Дјевојчица пушта мајчину руку,
трчи да ухвати жут лист
у лелујавом паду с платана.

Паперје скупљено у облачак
склања се за брдо,
стиди се небеске плавети.

Стиже аутобус
и чаролија јесењег прољећа
прелази у памћење.

Ведро новембарско јутро,
неком посљедње,
некоме тек почетак.

                   27. 11. 2019.