Ранко Прерадовић: ПЕСМЕ КОЈЕ У СЕБИ ИСТИНУ НОСЕ
Перо
Ни за шта ниси ни за гробље ново
истрошено перо што дуго не пише
невероватно али не дише ти се више
заборављено последње ти слово
и не зна се како је на крају пута
баш као на почетку лудила рода
у себи манита светлост уденута
као да вас за ич власник прода
мастиљару издаде и мастило
поразу се даде опште ништавило
Видовдан
Сећам се ратова и којих није било
Понора и падова као судбоносни
Прометну смо већ у српско трпило
Па зар да због тога будемо поносни
Све нам се на исто овдје своди
Док снујемо о могућој слободи
Ратови и војне наше су домаће задаће
Искусних нема ни поражених међу нама
И само кад нас више не буде престаће
Векови једа чемера патњи и проблема
Походећи Хилендар
Светом Сави
Изгубивши сваку наду да путујем
усред рата стижем с браћом
морем у свету Лавру.
Пијем Oузо добродошлице
и фотографишем се са Францом Цурком:
светски знани рестауратор
овде је да оживи временом
начете фреске.
Затим спознајем при јутрењу:
испред нас је веровање у Светог Саву,
стигао нам у сусрет живи Отац наш,
Исус Христ.
Живи боже опрости оне наше смрти
и све заблуде у које веровах
све док у Хилендар нисам дошао:
овде сам да бих
овакав какав сам
(никакав сам!)
о Теби сневао.
Дворcке луде
И док се краљ сунцем гости
раскринкавајући месечево ништа
(опрости му ватро све лудости)
дотле добауљали са ратишта
његове су обичне дворске луде
(ко још борце сврстава у људе)
ни васцела ова уништена планета
и њен друштвени поредак цео
све је примерно њему и за њега
свеукупне краљевине већи део
Глобално тако
Боже ме опрости цркла мати
Земља се сметнула са своје осе
Ко ли ће у будућности прочитати
Песме које у себи истину носе
Читачи су птице вуци и јауци
Мртво се поподне промеће у вече
Одакле допиру радосни звуци
Песме која би као ноћ да тече
Маглина носи мртве псе у себи
Свет се цери на појаву њину
Може ли ико опстати у теби
Већ одавно прерасла у тмину
Песмо наводно неубедљива јако
Глобално тако
Или никако