Светлана Владимировна Васиљенко (Русија): ЧУДО

 

 

Светлани Кековој

 

У част кнеза као сунашца сјалог,

назван је град. Аутобус – два сата клацка. Јара.

Врзмам се. Прилази просјак и изговара:

– Зовем се Валериј Павлович! Као и Чкалов.

Желите ли да видите чудо?…

 

Поче одједном да се заноси. Несвестица од глади.

Захватише га, с дахтањем, грчеви. Долази себи:

– Извините. Студирао сам у локалном ВУЗ-у заједно са Вењичком Јерофејевим.

Јесте ли чули за њега? Треба да гуцнем нешто. Имате ли двадесет рубаља?

 

У својству аванса? Због чуда. Одрадићу…

 

Испија чашицу на аутобуској, без каљења,

и постаје добар дечко, као да се напио воде живе.

Боре се исправише. Очи, као дијамант – горе.

Образи титрају. Отреса власима:

 

– Хоћемо ли? Хајд`мо по чудо!

 

Идемо по чудо, стазицом, мимо гомила отпада. Улазимо у цркву.

Девојка пере под. У мрачном углу старац, са штаком,

оштро нас гледа. Чкалов се мој примирио, побоја се ићи даље.

Стоји на прагу. Командује девојци:

 

– Ћерко! Покажи јој чудо!

 

– Ех, ти, Чкалове! Опет си се напио… – девојка цеди крпу,

брише руке. – Хајдемо! – Води ме у влажну таму.

Бојажљиво пролазимо поред старца. Девојка пали свеће.

Чекам. Из таме споро извире лик Богоматере.

 

Чудо! Она плаче.

 

Стоји у прецветалој хаљи, гледа ка небу, где је Син, –

нагледати се не може – јуче погребен – васкрснуо!

И вероватно се боји. И плаче, и плаче, и плаче.

Падам на колена. Плачем и радујем се заједно с њом читаву вечност:

 

О чуда! Он је жив!

 

Девојка гаси свеће. Време је да се иде. Устајем.

Идем ка излазу. Девојка вели:

– Код нас не плаче само ова икона. Код нас све иконе плачу.

Показује на старца са штаком у тамном куту

 

Серафим Саровски. Намрштене обрве.

Гледа мене и девојку, као жив.

Из његових сивих продорних очију котрљају се сузе.