Датум објављивања: 24.04.2020

Сима С. Мраовић: У НЕДРИМА ЗАВИЧАЈА

 

 

 

 

Шта би ви,

ви послушне слуге зла,

шта би ви радили,

шта би од вас било,

и чиме би себе

свету представили,

да не мрзите,

да не прогоните,

да не убијате,

да не скрнавите?

 

Ја, син убијеног Саве,

и унук закланог Стевана,

ја у јами Јадовно

међу 100.000 закланих Срба,

и ја у Јасеновцу

међу 800.000 Срба мученика.

Ја босоног дечак

на плодној ливади Вргинмоста,

у зеленој папрати

буковачке шуме

на Петровој гори,

ја надојен бистрим водама

реке Трепче

и опоменут злочином у Глинској цркви,

ја у души вечити избеглица

и лажно прилагођен становник

светских метропола.

 

Након много

протеклих векова,

и наизглед

потпуног заборава,

у загрљај

предака својих

долазим.

 

Не рачунајте

на мој заборав.

 

Док у недрима својим

бол и тугу

Српске Kрајине носим,

ненајављен вам долазим,

не да вам дарове доносим,

не да вам преосталост

безвредног живота

заборавом опростим,

већ да вас подсетим

шта је у овим крајевима

свете српске земље

моје,

а шта није;

и шта никада

неће бити ваше.

 

Долазим,

да погледом својим поново обгрлим,

никад заборављене пределе завичаја.

 

Долазим,

да хладну конструкцију моста на Kупи

побожном руком додирнем на оном истом месту

на коме је мој отац Сава безнадежно покушавао,

тек за незнатни тренутак,

преостали траг свог живота да задржи,

пре него што сте га,

рањеног,

у неповрат тамне воде бацили.

 

Долазим,

да у тмурном подзељу јаме Јадовно

сенку свог деде Стевана поздравим

и хиљаде још недужних костију,

да својим присуством и заклетвом

пред људима и пред Богом посведочим

да међу Србима они и даље живе.

 

Ја, син убијеног Саве

и унук закланог Стевана,

враћам се у крајеве свог завичаја

не да на траговима злочина опстајем,

не да послушне слуге зла

осветнички у бледе очи погледам,

већ да загађену постојбину своју

добротом предака оплеменим

и поново осветлим.