Датум објављивања: 10.08.2020

Славица Јовановић: ГОЛУБ НА ДЕЧАНСКОЈ РОЗЕТИ

 

 

 

Љубав љубави

                                               Љубици

 

Један песник-филозоф,

који је волео децу

и све знао о универзуму

и птицама, и лудим главама

пише да постоји љубав љубави

и лепота лепоте и истина истине.

Љубице, ми ћемо се још више волети

у времену које долази,

преплавиће нас плима љубави,

о којој говоре наши мали пророци,

душини сустанари.

 

 

 

Бреза

 

Бреза са Козаре,

велика и бела

са кореном својим

пресађена на Стишкој греди

крај једног бунара сонорног

тишти и трепери

космичком виделицом

глатка и мазна

као моја кожа

за коју кажеш

да је волиш

док рониш и

васкрсаваш

у омари јулској.

 

 

Катарини

                 (рођенданска)

 

У кошуљи сновидној

ти се будиш, Каћа

ево већ седамнаест лета.

Ту, око Савиндана

походе те анђели

и вагабунди са

заставама алтруизма

и борама радосницама.

У раздања, Каћа

светлост са севера

игра се по твоме лицу

и обрвама

и прави мреже зрака

и аероплана.

Негде ћемо се наћи,

крхкости непатворена,

у камиљој кожи из Туниса,

у мелемном ињу из Капернаума,

на тромеђи вечности,

где ти живиш, Каћа.

 

 

 

Голуб на дечанској розети

 

Са сунцем новембарским

кријем те од белокости,

крило моје, моје радовање.

Спушташ се низ облак новозаветни,

низ босоногу Бистрицу

и лебдиш тамо крај светог кивота,

крај живописане лоза Немањића,

слободно, без стега,

као у земљи истинитој

и колену праведном.

Усне те моје жељкују,

руке те дечије маме,

Метохијо, нема више обмане,

сву твоју нежност,

сав твој бол,

вечерас у скривници краљевој,

крхки и жудни вечности

претворићемо у љубавни загрљај.