Датум објављивања: 12.11.2021

Слађана Ристић: ЗЛАТНИ ЈЕЗИК ПРАМАЈКЕ

 

 

АКО БИ О СМРТИ РЕЧИ ПЕВАО

 

                                    Ако би о смрти речи певао

 

Небески гласник не би посетио нашу обалу

Ако би о нестајању и заразама изнова певао

Склизнула бих низ црно степениште

 

Ако би о поетској малаксалости писао цртице 

Од понављања твојих аксиома

Tеорема о постанку

И рушењу света и писма

Постала бих уморни песник

Који сакупља кишницу

За последње купање

 

Не певај више песму о црном јахачу

Макар била невидљива  

Ни гром ни лагана смрт

Не могу укротити реч која надраста!

 

На зеленој међи бујају биљке

Између нас је

Златни језик прамајке

Брижно га испирам

Кроз своје мало срце

Које не престаје својим ударима

Да се брани од мастила хоботнице

 

                                                        

 ХЛЕБ ЗЕМАЉСКИ

 

Док хлеб месим уздасима

Кроз тесто пролазе одјеци

Пршти сунчани зрак

Пчеле зује око брашна и босиљка

Уоквирују ме целу воском

Сва рђа са стола нестаје

Тесто надраста тескобу

Таласам прстима према ватри

 

Векна круха као мали мој свет

Као сав живот земаљски

Који испевам као завет

Надвисује моје биће

 

 Бојим се да не нестане

 Хлеб наш насушни, па у трен

Преокренем бело царство на длану,

 И нека далека деца ме тада прогоне

 као да шапућу испред мог лица:

„Пола погаче окренути ка истоку

 Да је соко однесе у поље

На место где се сенице множе“

 

Улазим у дубину жутог самлевеног зрна

И играм уз блуз Нине Симон, неочекивано лако

Гибам се у сопственом млину

Мрвим се у ведрини празничног дана

Додирујем сенку моје мајке

Проналазим реч коју ми давно усади 

Хлебну јој корицу нудим у свој њеној  топлини