Датум објављивања: 13.11.2020

Слађана Ристић: НЕКО ЈЕ СКЛОНИО КРСТИОНИЦУ ПОД БРДОМ

 

 

ГРОМОВНИЦИ СА ЈУЖНОГ KУЧАЈА

 

 

Громовници са Јужног Kучаја

са поетама се натпевавају

ударају са небеског торња

на камени престо предака

                                                            

И док играчи на жици у амфитеатру Петруса

праве поетски круг без страха       

да ће им бели ратник

на временском вешалу погубити реч

                          

Ратници се са воденичарима надмећу

исијавају комете изнад изворишта                         

тај златни зрак између каскада Црне реке                                       

нестаје у воденом трагу                       

                                  

Не бојим се звука прошлости  –   понавља  песник                            

у одбрани песме:

                                

Данас треба издужити руке

На литици на оном месту

где је некада жупан добри Вукослав

грлио своје бедеме

премишљајући о свежини јутра

и вуковима

што поклаше бела стада

 

У тишини између воде и човека

урлик из небеских књига

испуњава зелени простор и ми се на оловци

изнад испоснице котрљамо

увијени у пепео

 

 

О БАКИ, НЕБУ И ОКЕАНУ 

 

Маштала је да залеђено море

то ненадано стање воде што

причу  о страху буди

пређе као балерина

од Боке до Риминија

од Kрфа до Итаке

да само заврти три пируете

у озбиљном чину хватања слободе

 

Певала је песму о воћном колачићу

Док јој се зебња сливала низ лице       

 

Због црних снова из напукле празнине

покривала ме је јорганом од крзна вука

да се не уплетем у замку сневача

и распршим наслеђени прах

сакривен испод нокта

 

Назвала га је породичним чудом

 

Играла је жмурке на белој граници са сенком

А да није ни знала да је то последњи игроказ

                                  

Ухватила сам океан – рекла је

и покрила се плаштом од воска

 

 

ПЛАВО

                                            

Још једном бих се спустио на море

са литице села Афитос

            између сивог и белог песка се очистио

позвао бих рибе да ме у крљушт обавију

да ме ништа више не дотиче

ни смрт градова на истоку

ни ватре које се шире

можда бих се претворио у око рака лењивца

и загризао дубину

             да не чујем шапат и кораке

захуктале гомиле

 

Давно још беше када сам

своја врата отварао гостима

али сада више не верујем

ни у светлост што чешља моју косу

ни учитељима у огледалима Kасандре

 

Волео бих да сам риба и

да не гризем  речи

што миришу на бекство и хлеб

јер знам да истином

прочистим мисао и говорим са прамајком

да на граници плавог постоје тргови

где се ветрови умреже

и плету љуљашку за изгубљене душе

тамо су постоља и мир и равнотежа

тамо могу наћи неког сличног себи

како у крилу гради своје острво

 

Да ми је да огрнем то мало острво

па да се претворим у плаво

                                                 

 

СКЛОНИШТЕ

 

Обојићу  стварност у црнобелу уметност

 за једно једрење по Kнез Михаиловој 

 Можда ћу тада угледати нека лица из пасажа

која звецкају катанцима

по мирису југа препознаћу кључаре  града

 Или неког тако драгог као поетесу Машу Kалеко

како узвикује да је Берлин белим перјем прекривен

као Београд свилом и врапцима

 

И свако од нас ко се у склониште сакрива

у  страху да ће дим прекрити цветне балконе

 престаје да пева на бетонским трговима

 осим љубавника који је емигрирао

 

Он као летњи пљусак опомиње

да је сјај господских улица нестао

глас његов  јечи  на крову старе библиотеке

и спушта се на моје лице као ожиљак

                                                                  

      (Београд, септембар 2019./август 2020.год)

 

 

ВОЗ

 

Златно лето је ишчезло на шинама

И  дрхтуљим док воз пресеца планину

На оном месту где се укрштају дуге

Неко је склонио крстионицу под брдом

Зелени крајолик се распршио

где су трчале раздрагане девојчице

 

Путујем и наслањам се на сенку скретничара

Судбински волим вагоне који имају отворена врата 

Због летења у непознато

Негде према југу множе се ненадано стршљени

Тај страх да ће направити оклоп на прозору локомотиве

 Пролази кроз мене и  остаје далеко