Датум објављивања: 20.10.2020

Слободан Ристовић: МАГЛА У РОГАТИЦИ

МАГЛА У РОГАТИЦИ
Војиславу  Лубарди
 
Шкиље уличне светиљке у магли, 
Налик стрељачком воду.
Погуриле се гомиле цепаница.
Нигде пса, мачке ни пензионера.
Чини ми се да данас неће свањавати.
Окоштао мрак.
Ухватио се за прозоре
Као уши по дувару
Давних јесени
Које су још родне и наоко крте
А гмижу овој четрдесет петој
Певају копачи кромпира
”Дубока је Сутјеска
кањон изнад ње”
Неки крајпуташ муца у обали
Моли мајку да му по неком 
Пошаље чарапе
И сатлук ракије
Да умоли божјег писара
И  име му дотури
Па да може пред сунце
Ако се није негде откотрљало…
 
Рогатица,20.10.2020.год.
 
ИСПОД СТРЕХЕ
Т. Мијовићу
 
Стојим под стрехом
Гледам како одасвуд капљу речи
Често се од тога само створи бара
А требало би се нечим умити
 
Рогатица,20.10.2020.год
 
 
ОЧЕВИ ОПАНЦИ
Оцу 
 
Глибави ко љага
Каљавији од срама
Надули
Подбули
Од убоја окорели
А скорели у недрима
Опанци очеви
Темељ човечији
Чесница очима
И нафора устима
Колијер венчани
Златно ило
Постојбина живота
Очева плућна крила
Из којих износи децу и жито
Сребрна фишеклија
Натискана барутом 
Жуљ на коленима
Посвећен Богу у молитви.
Очеви опанци
Фијакер окићен песмом
И гроб горгиннама
 
Рогатица,19.10.2020.год
 
 
ЧАВКЕ

Раздрљиле се
Фиранге на прозорима
Извалиле багламе
Побрљила врата преко прага
Спрштила гују и стршљена
А он веселник
Био кумова душа
Пошао им на славу
Жижак и мољац
Ударили у вриску
Раскотрљао се мишјак
Поиспадале рајснадле
Из плаве ‘артије на таваници
Па провирила трска
Налик птичијим костима
Упљувала ватра чунак
И муве туфне на лончету
Ојеле га
К’о барут чауру
Па немаш из чега пити
Ни чиме убити
Навалиле чавке на оџак
За које је отац говорио
Да су београдске
Затиснуле оџаке
Утекле гује и лисице
Чују се ноћу  шинска кола
Шкргућу точкови
Кренули гробови
Да траже бога
Да га приупитају
Што им онолико
За живота обећава
Ко да су и тад били мртви
Па нису могли упамтити
Тишина
Једино у небесима
Руште крила птичурина
Е да је Оцу устати
Па да груне кратеж у облаке
Ако ништа
Бар би Бога из дрема пренуо….

Рогатица,18.10.2020.год
 
 
ВРАНА

Не јури врану
На туђу бразду
Неће она твој грех
Однети другоме
Сви смо ми мајци
Из исте котарице
Свако  носи
Шаку својих кутњака
Да их вуку замени
Када нам на живот рукне
Најгоре је оном’
Који уместо тога
Носи капу дуката
Тај се нема чиме одбранити
Не дирај врану
Можда је  голуб
Који ти је кроз душу пролетео
Па чека кишу суза
Да му гаревину спере

Рогатица,16.10.2020.године
 
 
ШКРГУТ ШАРКИ
 
Распевали се праг и гроб
Тесан им сокак
Пашчад дигла џеву
Свадбује кучница
Жене истегле фиранге
Само казанџије зуре
У ватру испод лампека
Гуркају кромпире
К’о џандар несретника 
Где ли су ови запуцали
Шапуће Отац у капу
Као да је у њој нечија глава
Можда и јесте мислим у себи
Гледајући у капију
Не шкргутнуше шарке
Омашише нас
Или их је Отац подмазао…
 
 
ЦИЧА

Исковао ме Отац
Од зубне циче
Из кутњака ме истерао
Ватру устима ложио
Главу у гвожђима држао
Врат гујом опасао
Мајка му калајне облоге
На чело стављала
Вриштали  мертеци 
И прљуштале чауре
Дробио се барут
У коцки шећера
Кључала буклија
У кумовим шакама
Сестрина хаљина 
На трну вијорила
Цигани чупали гуске
Гађали се јастуцима
Снег се стидео
У небеским недрима
Чамџија и црно испод нокта
Мајци мојој узео
Да је преко воде превезе
Да на божјој веранди
У хлад ћилим склони
Да не избледи
И  очи му  не засини
 
Рогатица.11.10.2020.год
 
 

СТРШЉЕВИНА
 
Дан под капом
К’о штене под кацом
Сипи стршљевина
Загрцнуо се бадањ
Гуја под каменом
Кутњаци у ‘ шеници
Промукла фуруна
‘Леб дозивајући
Ни уста ни миша
Кључ се згурио
У кључаоници
Прође пандур џадом
Однесе позив некоме
Недеља
Рачунао је да га бар њом 
Неће керад салетати
А она навалила
Земљу гризу
На коју ногом стаје
Земља к’о жена
Чека некога да је умеси
Ил’ искаља опанке
 
Рогатица,10.10.2020.го
 
 
ТРУН ти шаљем,од мене је.
1.
Одувек је мало сунца
Његово ископавање из небеског бездана
Траје дуже од појаве света
Тек са светлошћу реч је пролистала
Јер је имала слику на видику
 У обзорју из којега смо дошли
Настајемо без престанка
Време се котрља
Урезује точак свој траг 
Реч је отисак и дело
Отуда је она прва страна постојања
 
2.
О томе мислим јутрос,док подно неба лети врана.
Ко је? Чија је мисао?
Где се завршава ова шкрипуцкавост шине на калдрми људског кулука? Која је ништа друго до осуде живота. Присиљени смо на постојање.Бог неуморно рађа свог сина, да би то учинио лепшим и подношљивијим.
Не плачу узалуд мајке кријући од својих мужева. Они ће од њих тражити обнову.Навала је од Оца,духом се штитимо. Тројство је у вера у кутији. Није свакоме кључ у браву ставити. А, свакоме је кључ у шакама.
Живот је мамкање грумењем ископаног сунца.
3.
Добри Брате,
пишем ти ово јер ме тера мисао, која је фитиљ у фењеру. Вуче ме неки очни свраб. да пртим кроз ову вијавицу,да сам пред неким, кога нећу навести на понор и натруло брвно,
Ако је то поезија, да тако назовемо дамарање и несан у кљуну поменуте птице,вране Вране,Грех ли је трунити нечије душе.И сребрна перут је стрвољ на крају, као што је и цвет трешње, јабуке и листићи усана које су биле пуп нам у срцу па временом постали покорица красте.
4.
Капљу кости.Сипи гаревина под кожом.
Спавају књиге у нади да ће их вода неког Јордана крстити и оживети.
Ветар ми отресао јабуку. Једну корпу руменог сока.
Поделићу их деци.
Комшији отресао воћњак.
Стрпаће их у кацу ,као што су неке мученике трпали
у борски рудник ил ‘ друге апсане,
Биће ракије. Ђаво увек има решење.
Неки стуаћи ми открили кучу. Била покривена неком тегулом, ко задњица фланелским гаћама.
Ваљда Бог хтео да види јесу ли му чељад покривена,
5.
Чујем те како кашљеш . Није ти то болест. То ти је живот. 
Ничији није без оглашавања, само што то свако под кашаљ не подводи.
Пиши, то једино радиш што те тера. Све остало мораш.
Путуј. И врана је одлетела.
Сви ми имамо своју птицу под кошуљом.
 
Рогатица.07.10.2020.год
 
ОТАЦ И МИЛУН СТУАЋ
 
Ова цедуља је ”карта” Драгану Нешевићу,који живи на сињем мору,
синовцу покојног Милуна стуаћа. 
 
 
Више је кутњака
Од зуба
У кућној јауковини ноћас
Кад куси и репати 
Одваљују баскије
И истресају жижак и ексере
Па се надима кућа
Као прасећа прдала 
Коју  шутају деца
И кафеџија им сипа  расол
У танку чашу
Од којега ће за обалом
Преко главе штрцати
Да се не би врзмали 
Око ”кожних капута”
О дану републике 
Српским задушницама
Које  је Отац неколико пута
У подруму милиције одлежа
А мајка га дочекивала речима
Дабогда ти језик отпао
‘ Оћеш да нам деца жељна ‘леба остану
 
Запомаже Отац на сред авлије
Капом о бутину ударајући
К’о да потпирује ватру испод лампека
Јој, Милуне
Мајку ти мајчину
Де си на моју кућу кривак напео
Јер зато што сам те п’јаног
Пренео преко Ђетиње пренео
Да рибама воду не уквариш
Има ли у Кремнима другог заната
До стуаћког
Где ђаво мајци луг под сукњу баца
Пре него ватру наложи
Није ми што ће улити вода у огњиште
Него што ће Бог видети тајне под роговима
Па ће ми судије душу снурати
Кућа без тајне
То је  кремен без чакмака
Силази ми с о’џака дим ти очи истерао
Могао си ме као брата упитати
Кријем ли штогод на тавану
Знаш да бих ти рекао
Ма кијак  рекао
Мајка ти се суманутом обрадовала
 
Рогатица.04.10.2020.год.
 
Ноћас је ветар терао кера око куће. 
Ударали ђавољи бандаши
као да сејмени иду на Косову.
Открили ми кућу и по авлији зијан чинили.
Знам да је то неки стуаћ дошао да се поплатимо.
Као дете сам то доживео са оцем,
који је викао на Милуна Нешевића из Кремана
,стуаћа, којем није било парника.
Сада седе заједно на некој небеској клупици
и пијуцкају шљивовицу. Један стапарац и један креманац.
Те љубави само још на небесима има.