Слободан Ристовић: НА СВЕ СТРАНЕ ДРВА И СИРОТИЊА

 

 

  1. ЧЕТИРИ ДАНА ПО ЂУРЂЕВДАНУ И ДВА ПО МАРКОВДАНУ

 

Миришу ми прсти на чокоте из недара сестре Стојанове. Простро сам јој кошуљу у трави да излеже јаребица сунце… ускоро ће престати киша, лажем сеницу на тераси и трусим јој славско жито по плавој тацни. Верује ми, није прва коју сам лагао. А горе у небесима соко, мили ко сенка паучином. Горе су двори Стојанови. Горе је његова мајка косу своју секла да виноград веже. Док је био жив Маринко из Трлића, онај што је од биља траг узимао и на лан преносио, причао сам му: Мој је Ђед Атанасије Таса Церовиштанац због једне крчамарице са Колубаре имање распродао а остао је жељан и на оном свету. “У, сунце ти калајисано, знаш ли колко вреди њива уз Колубару У, мајко моја. У лебе. Како је мого!’? Ал, кад помислим мора да је била лепша од Мораве. А Моравом је Бог рај оградио… Тако причамо. А, јутрос га га нигде. Ваљда сишо у Требиње с Витом Николићем Купују косу и брус, оће да косе месечину… И ја би са њима отишао, да ми се сент у њеним недрима није загубио. Ја без памети, а коњ без очију, свилена нам сабља слепила се медом у канији Да је види љуба Момчилова од злобе би јој шаке прогореле… Биле славе, Ђурђевдан, па Марковдан. Умивали смо се вином и речима, све је на нама окађено и благосиљано Ено под верандом Цигани куњају потурили ћемане под главу гледају их ждраке из небеса. Отац сео на небеско брвно, ћукори неку стару песму из завичаја. Дотура сатлук Маринку и Виту. Помињу Бога и још неке људе. Џадом пролази Рака чока, тера раге, а око њих керадија кевће Нигде границе ни ограде, свет је већи од овог и оног са друге стране неба. Свет је када ти шаке замиришу на чокот док сенице кљуцају са тацне…

Рогатица. Четири дана поЂурђевдану и два по Марковдану.2019.год.

 

 

  1. ПЛАВА ПАХУЉА

 

Не одај ме. Нека останем нико. Нем. И без лика. И ако ме угледаш у неком јарку. Затрпаног снегом, И стрвољем, И да шарена куја са моје главе вуче још топлу изнутрицу овце, ти гледај како у пепељастом небу трепери плава пахуља мога ока на којој сам некада давно насликао твој прозор. И тебе претворену у ласту Не одај ме. Нема веће љубави од оне која те навек боли…

Рогатица.19.08.2019.год.

Болно, болно.

 

 

  1. КУЋА ОД ЛЕБА

 

Шкргутну шарке на вратима шупе. Бецне се жижак у венчаници. А мени се учини: шкрипуцају шинска кола џадом. Оде Рака Чока у степојевачки млин. Какав млин, Ала. Не меље него ждере; од тог брашна леб је за пред кума. Ако се може кућа озидати лебом, онда од тог брашна.

 

 

  1. КАД ЋУТЕ, ЋУТЕ КО ДВОЈНИЦЕ

 

Отац седи под крушком. Крушка се нагела ко рома. Нешто је под кору ударило. Причају о нечему. Крушка тек по коју изусти. А Отац чека да се и задња перут речи слегне по асталу. Кад ћуте, Ћуте ко двојнице. Ко она браћа Бајићи Певачи кад се загледају у Живку Симанић. А она мане сукњом, па се два дана таласа жито…

 

 

  1. ЈОЈ МЕНИ

 

Заборавио сам јој лик и глас. И ону белу аљину. Што је за вашар обукла о Ивањдану. И сандалице од црвених каишчића што их је сплео Чеда Марковић, опанчар из Радљева. Заборавио сам јој очи налик шљивама пожегачама од које свисну пчеле када је утруне. Све сам заборавио. Једино памтим сузе. Мале сузе ко закржљале бобице грашка. И зелене. Још им рано за праву тугу. А капале су. Јер сам споро растао да бих је пољубио у сред уста. Кад ми каже Мајко моја да си се пре родио Па да ти будем девојка Јој мени! Оте ми се..

Рогатица.17.09.2019. год.

 

/Нећу читати , нека стоји док се не смрачи. Морам да цепам дрва. Ја не читам увек стихове које пишем. Помислим, није баш уљудно читати нечије дарове.. А, опет обрадујем се…./

18.09.2019. 21:04

 

 

  1. АЛАУЏА

 

Алауџо Ркуљо, Ти што и када мазиш вадиш џигерицу. И кaо јуница успаљеница ломиш ребарно прошће ћумурано црног креча. И крви модре. Убоју мој, Жива рано. Од које бих умро када би зарасла. Не дај ме неокупаног у вину Твојих недара ни мајци. Само немој у виноград, не ломи га. Није ти он кучка Момчилова. Ни они проклетници са Скадра што у зидину млеко узиђују. Робијо моја, и на оном свету. Куд би пред Ђедов крајпуташ да ми те није. А и њега ниоткуд. Негде га ко кера, због Теби налик неке присојкиње. Умлатили, па ме ноћу костима својим буди. Да му причам о теби. Јер си иста оној Због које му се ни гроб не указује…

 

 

  1. УСТАЈ

Устај ,леб ти лебов. Ено град уби жито. Курјаци ти поклаше овци. А комшије децу. Устај дабогда ти свирала уместо коске у гркљан залутала. Неће те имати ко ни обесити, а камоли пред зид устурити. Ово није земља за коју ти је Ђед утулио и због које су ти Оца у јаму бацили. Ено ти Мајке још ко лисица наоколо вија. И кучке јој се с пута склањају… Устај, дабогда ти зова из ока никла. Нико неће ни приметити да ти је то гроб И да су ти ровци месо појели. Неко мора, ако ти је до Србије кошто никоме није.

Рогатица.25.09.2019.год

 

Разданило се, а свануло није. Ваљда поспадале казаљке на сату, па тумара наоколо време, ил је нешто друго, бем ли га…

 

 

  1. СТРВОЉИШТЕ

У плитким гробовима живимо. Налик смо роткви, оној црној, убрађеној извешчалом марамом сунца. Којом се огрнула, када је минуо потоп. Наликујемо кртицама. Побелеле нам ноге и прсти, ојачали нокти, а згасле очи. Слепи још од доба боравка у мајчиној материци, никако да прогледамо, навек слепи кучићи. Срамота нас пред богом, а и њега стид од себе. Ово што се са нама дешава, не иде му на част. Није ни њему лако штосмо се извитоперили и постали бљузга коже и костију, припетих за кичмену лику. Пада самоћа по народу, као пустињски песак донет ветром, убрљан сузама. Није то коши. Није то она благодет мајска, којом се китио и хвалио Милош Обреновић. Ни кише ни Милоша, и жир се у земљу сакрио, а свиње подивљале. Остао само Свети Ђорђе са копљем. Испразнио се мај, напустио календар. Куку, Србијо међ ровцима и кукувијама. Одасвуд неки без образа. Јадна су деца чији родитељи не носе тапију о потомству, него бријају пластику којом су им лобање увијене. У Србију се вратио лапот, неки нарочит, хуман, где деца не морају убијати родитеље. Ослободили су се страха, јер им се испрала вера у Бога, па се родитељи сами себе курталишу. Труни их владајућа властела мрвама ко келнер кисели купус туцаном паприко, и тога нестаје, продужава им се радни век, спада са стола карирана застава. Дижу је из пикаваца и пивских чепова инвалидни браниоци. Бране државу са личним картама прикуцаним на крстове. Које гробари скидају за време гласања. Разапињу се. Ни деца их у томе не спречавају. Беже гујићи од мајке у гују претворену. Остају пустолине на пола трна и заставе на пола мотке, јер су копља узели неки генерали, који и незнају шта је шињел и бајонет, заклетва и реч. Племените речи однео жижак на други “воденични камен” да је у зло премеље.

Озлоједио се народ, налик кокошкама када их сколи пипа, кљуца и кљује по стрвољу. А, наоколо пролазе златне чезе и фијакери. Бахате се нови ајдуци и нове равиојле, док гмижу избеглице из кућа и гробова. Притисли феуди и луди… Подави нас, Боже, ако можеш на спавању, јер оно што на видлу видимо срамније је од свега.

Дошло доба за песму “Девојка је своје очи клела”. Посрамљене су девојке и ојађени момци. Немају где него у друге земље ил мутно Дунаво.. Ниси ме обрадовао, Боже, даром да будем песник, па да ми се руга олош и фукара. Бар да си ми уши воском залио, да не слушам оне што кобајаги и сами твој дар носе. Ти који прскају речима ко сирћетом и цецељом. Стидим се песме која пева о љубави. Љубав су уновчиле гладне очи и празне главе, којима су се и ребра у зубе претворила. Оједа та лепота која нестаје. Подуби нам гробове, овако нисмо нигде стигли, ил у ров преправи, па да уместо барјака плућне марамице развијоримо.

 

  1. НОЋ

Носимо своје главе Смрћу зачешљане. Нема се где до на казан. Гроб се у стан преселили. Зјапи празан. Дошло боље време за црве и вране. Угаси срце у сату и камен-клатно о врату. Из ноћи не излази дане.

Рогатица .03.10.2019.год.

 

  1. САЊАМ

Сањам кратковиди народ. Није ми јасно, како га сном видим у оволиком мраку. Вид је грдна навика невид је мудрија… Спавам окачен о шунадлу, закован гелером зуба. Седим са неким Бугарином, наслоњен на зид куле од лобања. Са друге стране мокре керови и неки дечаци пуни убоја. Појели смо хлеб па жваћемо кесе.Чудна је навика једење. Око мене на писти у Пантелеју дречали су дечаци, заклињали се,обећавали и свој живот, некоме тамо. Мој покојни Отац је бауљао у јами рудника Радљево, молећи Бога да му децу не петља у жабокречину, онога којем ни за Мајку нису сигурни да има.. Слушао сам неког старца, који прича: Има једно место у близини Гацког где је јабуке срамота да рађају. Посадили их на ћуми дечијих лобања.. Будим се. Из полица зуре књиге. Ништа им није јасно.

 

  1. ИГРАЧКЕ

Немам више места за ожиљке

А за ране имам

Болујем упремасе

Као да очекујем

Ново рађање

Васкрсао сам

Није ми ово пут

Навикао сам се на распеће

Жао ми уморног сунца

А мило ми због судија

Ено их балдисали

Од саслушања

Више ни Бог не чита осуде

Помиловања се продају по раскршћима

На којима неки старци цртају дечије играчке

А, деце нигде…

 

Рогатица, 2019.год.

 

/Већ узјала јесен. Јутро, на све стране дрва и сиротиња/.