Датум објављивања: 21.11.2020

Слободан Ристовић: НОВЕМБАР КОЈИ ТРАЈЕ

 
Бубри лед у грлу церића
Скиче престрављена крмад
Ухватило се свитање богу за ногавице
Чучи мајка испред  шпорета
Лице јој жижак у кандилу
Јел’ то кољу пита Оца
Који обува чарапе 
Пазећи на курије око
Не кољу дјете
Престали су
Једу
Блесну зора
Штрецу се кер
Престаде да мокри
Кркља комшијин посек
Пева смрт око наше авлије 
Облизује се нож 
Смрди длака 
Веле да је лепша сланина
Од опаљеног
Него кад се шури
Беле се крвави папци
Режи гавран на ивици шуме
Свањава
Чује се згурени аутобус
Тандрља ка Београду или ка Лијевну
Осећа се мирис нафте и чварака
На чегелама разапет и распорен крмак
У кући уплакана мајка
Пред иконом
Пуши се сулундар
Неће да повуче
Ваљда мокра дрва
Или тако кадимо кућу
Да не осети тамјан
Миливоје милицајац
Који само што није измилио
Из неке дупље
Устајемо ми а и комшијина деца
Једва чекамо да надувамо прдало
И јурнемо ливадом.
Око подне ће пругом стићи и дресина
Пуна кожних капута
Отац ће им поменути мајку жалосну
Мачке ће развлачити црева по обали
Једино ће Миша звани луди
Певати џадом
И овај ће се новембар затрапити
Па се пробудити догодине
И тако док буде клања и свиња…