Датум објављивања: 11.05.2022

Слободан Ристовић: РАНО ЈЕ ЗА ПРОЛЕЋЕ

 

 
 
Још ћемо чекати пролеће, бар док  у себи одјуговимо.
Нисмо ми за каћун и љубичицу.Пуне су нам душе гладишевца.
Они што су нас пред капијом градова на коље набијали,
нису га тесали. Вадили су га из наших недара.
Ми то сами дељкамо. Док чувамо стоку. Да џелати не дангубе. Себи главу одрубимо.Без ње одамо.
Певамо и свирамо . Земља јечи, прска и прашти. Лумпују празноглаве апсанџије.
Испадају кости из антрешеља .Грле се унуци и ђедови. Није их брига који је век и које су дахије на власти.Сат ничему не служи, осим да опомене љубавнике и отправнике возова.
Када мраз бане, право на нас удари. Једино је под нашим пепелом сигуран.
Ту се комоти, леди и смишља нове циче.Ложимо ребра,комиљке ребара.Премећемо кромпир и џигерице.
Од биља само нам глог ниче. И расте до под веранду богу.
Јате се чавке на њима. Гракћу. ‘Оће да му учи заглуве. Да нема чиме слушати скику и кукњаву.
Уморан је од испуњавања жеља. Побегао би,али где? Коме да се пожали? 
Одавно је остао сам. Они које је васкрсао,опустошили су образе, запарложили су стид и срам.
Усамљени Бог,као навијач који је ушао на погрешну трибину,ћути, крије своје истине и кличе онима, које би попљувао. Скоро сви смо такви. Нико на Бога не личи више од човека. Због тога и јесте такав.
Шта ће нам пролеће? Зар нам треба само, да би посадили кромпир и лук. Наша глад је дубља од стомака.Ждеремо очима. Ослепели смо, једући потомке.
Доћи ће дан, када ће гробне парцеле остати празне,јер неће бити никога. Ориће се рика мука у празном небу, под таваницом остављеног бога, који неће моћи ни себе васкрснути.
Још ћемо чекати пролеће, не примећујући, да је одасвуда бела студен,без снега. Процветаће трн и огласиће се кос. На камену ће седети сликар,покушавајући да нацрта пчелу…