Датум објављивања: 18.05.2020

Слободан Ристовић: СВЕ ЈЕ МНОГОЛИКО ОСИМ МАЈКЕ

 

 

 

 

СЕСТРИНО ЛИЦЕ

 

Вија на трну

Сестрино лице

Згребала га за тобом кукајући

Разгробили се Мајка и Отац

На  раскршћу су

Гађају невидног камењем

Склони се боже

Могу ти главу разбити

Ниси само ти васкрснуо

Облепљују се кости образима

Дојадило им да се окрећу

Гује им се придружиле

Ено их без кошуља

Раздрљене

Склони се лепи мој

Не виде ни ватру пред собом

А камо ли тебе…

Рогатица. Година зла.
Може скоро свака да се од 1941е, упише.

 

 

 

ЖИШКА

                        М. Драговићу.

 

Бог гледа упремасе

Тамо негде

Мој род

Тарка ватру

Да се не угасимо

Пирни понекад свевишњи

Можда ти једном устреба жишка нас

Без које би и ти пепео постао.

 

 

 

 

ГАК

 

Не може се образ

У гвожђа бацити

Онај обелиск

У који је крст уклесан

Није свет навише и наниже

Он је сунчево жито

И људска плева

Од које је душа умешена

На човека се може ножем и каменом

Може се и гробом

Бездушнима Бог није дао вид

Преварио их  је очима

Које носе гаврана у дупљи

Не могу видети амбис у који падају

Црна

Заплачи се

И ови без очију су твоја перушка

Црња од гара и гака

Дана када су сејмени у Црној
Синџирили Бога. 2020.

 

 

У ДОБА ЉУДИ

 

Некада давно било је људи

Сећам се птица.

Јутрос је једна

Ударила у прозорско стакло

Или је то био куршум

Којег је истерао жижак

Испод рога

 

Изашао сам на улицу

И срео неког покојника

Извео га је пас у шетњу

Онај који предвече

Одлази на гробље

Излози су облепљени сликама

Оног који је појео  народ

Запишавале су га мухе

 

У продавници музичких иструмената

Пчела се ројила у недрима виолине

Крунио се симс

И са све перјем и голубијим изметом

Падао на улицу

Којом се вукла згњечена линија

 

Свратио сам у парк

Пун руже и камених ваза

Заспао 

Неко ме је поливао водом

Не бој се,

Не бој се

Говорио  је 

Пас ми је лизао руку

На небу је бљештало сунце

Оно које сам некад давно

Направио од алмијумског лавора

И бацио у небо…

Рогатица.10.05.2020.год.
Боже,стидиш ли се бар за мрву,
што си допустио којештарији
од људи, да оволико  брукуају народ?





УКАЖИ СЕ

 

У ајдуке сам отишао

Међу покурјачене

Виноград затрнио

Распродао одличја

Под праг гвожђа населио

Моја си

А ни блузу ти нисам додирнуио

Пуна ми дупља чавки

Гракћем над котаром ребара

Костима калдрмим и кулучим

Тим путем ме воде сејмени

Јечи гора писком мајчиним

У гују се гуја претворила.

 

 

 

КУКУ

К о да ће да сване.
Куку!
Дане, сироче…
Од тебе ни мрезге ни лике.
Ни гране за куку.
Куку!
Бруко!
И календар си упљуво.
Муво!
Заударају ти крила.
А, и њих нигде.
Сраме!
Под тебе ни туђе јаје.
Ни семка.
Ни пара за онога,
Што тера чамац,
И душе у њему.
Куку, за тобом чамџијо!
Видиш да ти река усахла.
Кроз овај атар никога.
Отишли чергари.
Мечкари.
Пандури.
И крајпуташи.
Бог сагубио рабош.
Црна моја земљо.
Ено бојаџија сује.
Набојио црнине,
И за гују под трном.
Никога да је однесе.
А дао би је џабе.
Само да је се трси,
Црњано моја, куку!
Стра ме…


Доба у мојој црној земљи
у којој су надвладали зли и зло.2020.год 

 

 

ДОК СМО ЧИТАЛИ УШИМА

 

У праскозор цврчао је олук

На мокрој грани спавале сенице

Младице су под чаршафом

Из враног повесма 

Испредале жице

Мрсећи их уздрхтале мишке

Коленима

Као лешнике

Прштиле су жишке

 

Жижак је кроз плафонску трску

Просејавао чамове мекиње

И барутне трице

Баба у мраку у лонче воде

Уместо шећера умакала прст

У обору празно корито

Глодале свиње

И клапушао нераст на гурлице

Са неба се отискале звезде

Треперави свици

Падајаћи по пешкиру

Којим је мајка увила икону и крст

 

Вукла се згњечена линија џадом

Налик на кишне глисте

И пертле на бачениој обући

На асталу 

Са главама међ опушцима

Кроз жуте зубе као на грабљама

Хркали пијани ајдуци

Мислећи да су у хану

А не у нечијој кући

Покривени дечијим ушима

Гуслама и сабљама…

 

 

 

ЈЕЊАВАЈУ ТУГЕ

 

Јењавају смрти

Требе се џенарике трешње и лажи

Певамо нове слутње

И старе обмане

Живи смо

Како ко

Деца смо сви

Још ми се причињава

Једна трепавица златна

Налик жици Ce

Коју си ми послала у сну

А негде је пресрели Цигани

Они који свирају слатке туге

И у којој си ти кап росе

Око које се отимају сунце и ветар.

 

 

ПРЕГРШТ МЕНЕ

 

Ево ти прегршт мене

Сав сам од жита

Нема ме за капу ора

Ни венчић цвета шефтелије

На дну џепића

Толико ме има

Уми се самном

Не брини ако ме проспеш

Па ме упије земља или однесу мрави

Покљуцају птице

Или постанем прамичак магле

На некој Морави

Нека миришем на тебе

Негде

Ко зна где

Можда се пробудим

У некој мајци назван именом твојим

Која ће ми тепајући казати 

Сине…

 

 


ГРОБОВАЊЕ

 

Није нам ово прво гробовање

И сад глава на дну јаме спава 

По њој гује трукују свој улев 

И ноћас су пролазиле звери

И џелати у новом оделу

У синџиру скарликала керад

Нови дирек пред капију 

Отац је побио

И то онај о грудног багрема

Окалемљен главом Илињачом

Који му је ђед посадио

Да на њему мајка га зачешља

Кад у око населе се пчеле

А у грло врисак

Кад ћурликне да се небу јави

Нека одјекује

Ко на ножу од сестре му врисак 

Јадном кад Бог нашој кући сврати

Нека види чији смо потомци.

 

 

 

СРБИЈА

 

Србија

То је преслица моје мајке

У којој плаче жижак

И оломак очеве грудне баскије

Под нокат ми замакао

Моје куку мени

И мајку вам жалосну бем

 

Твој први жипон

И моје рајтозне панталоне

Шкргутаве чауре испод рога

И Кратеж са згњеченом мушицом

У нишану црног кутњака

Фијук салајице коване у Мркоњићу

На пламену сестриних кика  

По којој шапућу очни пиљци Дрине

 

Србија то је грумен земље

Којим се храни шљивова семенка

Упала у очев гркљан 

Док је из гроба претио богу

Од ње је писак трубе

Који је ухватио смртни муштулук

Гуји под прагом

И оној што се у гују претворила 

Кад су регрути отишли

 

Од јутрос чекам да сване 

А нигде птица ни сунца

Само светлуца по ковачницама

Ко да ковачи кују синџире

Или Бог вади шунагле из кућне јапије

И преноси је под друго небо…

На Цвети 2020.године

 

 

ВЕЛИКА ВАТРА

 

Велика ватра

Тајном гори

Бљеском на којем се не греју шаке

Не прље крила лептиру

И не тарка се ребрима

Оне су ведло у срцу

Сијаличица од једва

Неколико свећа

Везана жицом на криву

Багремову бандеру

Коју је Отац сам побо у рупу

А Мића лектричар

Нешто бајао око две беле чашице

Беље од сисица које испадну понекој девојчици

Док се играмо између четри ватре

Та ватра се носи у новчанику

Када се одрасте до новчаника

Па се после премести у буквицу

Крије се ко онај црни црвуљак

Између прстију на нози

И чека те ноћу пред кућом

У опанку на који понекад

Кане звезда

Та ватра сиђе у гроб

Па служи уместо фењера

Кад душа пође Богу

Неким путем који нико жив није видео

Нити га ико мртав одао

 

 

МАЈКА

 

Све је многолико осим мајке

Она је сав сплет наших непојмљивости

И божија промисао

Која у недогледаној пређи 

Трукује животе украсе

Човек то је средиште свему

И околиш свега

Она надгледност

Која се прелива преко свих рубова

И пада кружно

Не затварајући се

Него вртложи равницу

Далеко већу од оне 

Коју наша свест може да докучи

Отуда је Мајка

Једини задатак и решење

Њом је све загонетнуто

И у њој је смисао

Једном ће се Човек осмислити

Али та будућност тек иде за нама

Рогатица. Јутрос, ако још јутра постоје

 

 

ВОШПЛАВНЕ СУЗЕ

 

Мајци

Испира се вошплав

Твојих очију

Под мојим обрвама

Никада ниси сита јела

Мислећи на мене

Отишла си дремовна Богу

Са чије веранде 

Гледаш доле на пут

Ишчекујући мене ил поштара

А отуд ни корака

Ни дописнице

Само твоји читки уздаси

Као са славског пешкира скинути

Ситнији од сеница

На које је падала киша

Ил свитање плакало

Благовести, 2020. год.

 

 

ГРОБЉА

 

Мала су нам гробља

За твоју алавост

И мали воћњаци

Немамо ми толико јабука  

За на крстове

А ни шума

Да би их натесали

Мали смо ми људи

А тек ти…

На Благовести 2020. год.

 

 

ПОМРЧИНА

 

Причамо сву ноћ

Мајка Смрт и ја

Вири ноћ кроз кључаоницу

И жар кроз раушку

Ломимо леб

Тек извађен из рерне

Пиримо у кромпир једни другима

Прогореле нам шаке 

Па се види до у јучерашњи дан

Певамо песму

А ниједно да се сети речи

Само шкрипуће ветар испод стрхе

Као да крпи крила ластама

А онда ћутимо

И читамо цедуље из оломањског календара

Овде је све записано вели мајка

И баца га у ватру

Прште рајснадле са њене умрлице 

Гледамо се

Ни зуб није у стању зуб да види

Помрчина