Слободан Ристовић: УЗМИ ОНО ЛЕКОВИТО…

 

Ево, шаљем ти песме покупљене редом, као што се купи сено у навиљке. Ти се у биље разумеш. Узми оно лековито, ако га има. Празник је данас.

 

 

МЛИВО РУЗМАРИНА

 

Још те кришом раскопчавам

Као да си од ороза

У барут затрпана

Падају наоколо варнице

Сипи јесења несаница

Мекша од млива рузмарина

Чују се пси на трагу срнама

Јаребице претворене у маслачак

Пребирају ноте

Југо у крви

Звоне таласи што у грудно брвно ударају

Прсти ми се растапају

Хоћу међ Цигане

Да научим којим калајем

Груди да ти умијем

                                     Рогатица.05.10.2019.год

 

 

КЛИЦА ОПРОСТА

 

Свака песма треба 

Да носи клицу отрова у себи

Да би као песма опстала

Песма се не може писати

То није ручни рад

Имати мустру за песму

Значи немати поверење у Бога

Она је посебно исповедање

То је уједно и срицање осуде

Она којом сте се многима умилили

А довољно је и једној особи

Например оној

Која је за вас сведочила да сте песник

Пред том особом падните ничице

Молећи је

Да вам опрости

                                  Бела Земља. 06.10.2019.год.

 

 

КАО ОРАХОВА ЈЕЗГРА

 

Умилна ласица

Изнедрена у крупици лигнита

Бљеска под разгорелом зеницом

Клизи ми низ прса

Живи орден за слатку погибију

Потопљени куршум

У смеђа барут

Лептирица

Излежена у моме срцу

У чију чахуру се

Насељавају жижак и слова…

                                   Бела Земља.07.10.2019.год.

 

 

КРИЛАТА НОТА

 

Чујем те ноћу

Када се ваздух позлати

Као Миољдан у Великој Хочи

Просипаш се

Пурпурна црнина срцу

Хватају те брљави циганчићи 

Раширеном најлон чарапом

Мислећа си лептир

А ти

Крилата нота

Шећерна драмлија

Која испадне кроз рупицу

Начињеном мојим ноктом

Прсте бих  одсекао

Само да те ухвате

И однесу пушкару

У патрон да те затвори

И као случајно

У моја недра испали,,,

                                           Рогатица.10.2019.год.

 

 

СВЕДОК

                                       П.Х.

Он не мрзи Албанце

Ни Муслимане

Ни Хрвате.

Он и не зна шта је то мржња

Он је озидан истином

Истина је невина

Цвет

Вода 

Перо птице

Истина је реч

Њом је Бог укровио ум

Ми смо се срели у Великој Хочи

О њему ми је причала Вера Чукарић

Ту смо пили вино

Оно причесно

Које се пије само када 

Човек сведочи да је онај

Који није ту већи

Од онога који за њега сведочи

Да је бољи

Поп Миленко је плакао

Јер када је онај

Ушао у цркву

Више није имало места ни за иглу

И данас је тамо тако

У Великој Хочи

Где смо се срели у речима Вере Чукарић

Поменуо бих му име

Али

Има Бољих сведока од мене.

Ја сам се само задесио у овом кошмару.

                                         Рогатица.14.10.2019.год

 

 

КАКО САМ ПРЕПЕВАО ЊЕНЕ УСНЕ

 

У доба када сам некима био млад

Преводио сам песме

Које пева Гери Мур

Нека новинарка

Питких уста

Ми је казала:

То нису речи које Он пева

Можда и нису одговорио сам

Али су оне које чујем

И Твоја уста нису толико питка

Колико се ја од њих опијам

Новинарка 

Као новинарка

Причала је и док се љуби..

                                       Рогатица.14.10,2019.год

 

СРАМ И СТИД

Ни црв

Ни мрав

Ни гавран оседео

Ни човек

Нико

Овде у овом темељу

Без дувара

И опанака на прагу

Ни мајке на  троношки

Ни дима

Пепела 

Жара

Пуара 

И труња

Ничега

Где си то Боже

Утекао си

Од кога

Од мене

Ја те још чекам

Да се вратиш из бежаније

Ено ми Оца на капији

Никла му зова кроз обућу

Чека те

А тебе нигде

Срам те да нам се вратиш

Ил те стид да те видимо…

                                   Рогатица.16.10.2019.года.

 

Рогатица. Ноћ. Година ко прошла, ко многе прошле. Одавно није свањавало у Србији.

А није ни у комшилуку. Свуда је исто и међ свима смо исти.

Тек понеко лаже, да је другачије.

Лаж ко лаж

Навикло се. И она се на нас навикла.

 

 

МУТНО ДУНАВО

 

Нема више срећне погибије

Ни везене мараме позлаћене тугом

Ни тебе Лазаре

Ако си био то што народ смишља

Нема више на руци ноктију

Ни сестре са образом  анђела

Сатрли смо лице

У поздер претворили

Више је сугреба него пашчади

Све људима опоганило

Па бије мема и из неба

Уплашио си се Боже

Kо да си од јасике истесан

А још се за твоје скуте држимо

Ако нас не можеш на земљу изнети

Скачи у неко мутно Дунаво

Да се не брукамо пред молитвама

                                       Рогатица. 29.10.2019.год.

Да простиш, јеба ме ђаво да размишљам.

Више се није са памећу играти.

А, са чиме бих друго?

Ни њој није ласно самном

 

 

ПОСЛЕ РАТА

 

Рат је завршен

Победници су под земљом

Где покушавају да избистре изворе

Поражени се хвале својим победама

И испијају пиво

Брљави од пене

Низ воштанице се на запечања уста

Слива брља којом удовице

Чисте стакло на прозорима

Пред којима увежбавају тугу

 

 

ПОТОМЦИ БОГА

 

Ми смо потомци Бога

Разасути по сиротиштима

И тајним ћагама накупаца

Мајке се мењају

Као боја морског камена

Зависно од светлости

Која их оплођава

Ту смо

Да би имао ко ратовати

За опстанак живота

И  опстанак смрти

Сви смо ми браћа

Која гаје псе

Оне који ће  им мајку

За срце ујести…

 

 

ПЛАМИЧАК

 

Пламичак је наша 

Највећа ватра

Ломача

На којој се греју кости

Као запрт кромпир у пепелу

Вукови уместо људи

Испијају за душу

Јектичавих хризантема

У њиховом грлу

Где уместо попречене кости

Седи пастир и теши јагње

Које већ другу зиму очекује мајку

А ње нигде

Ни тора њеног.

 

Брате,

вратих се са  Беле Земље.

Претресох артијице, Ево. То сам у аутобусу писао, када см ишао тамо

Твој Брат Слобо

 

ГДЕ БИТИ ЧОВЕК

 

Толико нас  газите

Да промукох  смрт дозивајући

А зовем је преко вас

Бем вам мајку глуву

Која вам је родила бураг

А заборавила уши

Овде је смрт расадник начинила

Па се разбуктала на све стране

Појела нам књиге и пелене

И гробове истресла ко 

Жижљиве сламарице

Овде одавно нема ништа

Чиме ће мо цару и Богу

А и нису ништа заслужили

Када су нас оволико облатили

Курјацима

Да се и вукови сраме и стиде.

А и мене срам било што сам 

Помислио да сам човек

Где бити човек

Међ овима који ни људи нису.

 

 

Пробудила ме туга, пре него се разазнало небо кроз прозор.

Туга је као магла, довуче се ноћу. Влажна, изборана, са мање од пола аљина на себи.

Неочешљана, умивена сузама, од којих су јој образи оједени. Окрпљена звуком свиралице, врбове,жижљиве и натрулих шаровики. Пуна керадије, мачадије, цигањије, крајпуташа, зарђале бодљикаве жице и ћумица овчије и говеђе длаке на ексерима.

Магла којом су ушушкани гробови и поцепани јастуци пуњени перјем. Бачени да не би перје по гробу летело. 

Мртвом папер смета. Ај, да му под кости ко под шлипере подбијемо туцаник, по којем ће да ода поп налик десетару пруге. Српска посла. Чим нам се нека дивота укаже, ми би да је на ону ствар набијемо, ко главу на колац, па да се клинчимо пред капијом града Београда.

Ево, срећни смо више од шиљокурана који је међ бутине први пут запао. Але ће нам све здробити,али за узврат стрпаће нас у неку зграду на Убу, Обеновцу, Лазаревцу. Имаћемо терасу и сузне очи које траже слатко небо изнад Церовице и Кладнице. Оно небо којим смо се облачили, када пођемо у госте њеним недрима, пуним пуних мириса дуња и распуклих диња млечних бостаништа. Где се у ужареним пукотинам црвени мед.

Мој Отац и његов побратим Гавра, један копач а други возач, копали су доле дубоко, да би им више глава таласало жито, свила у детелини тројци, пуцале диње и лубенице у бостану. правиле жене пологе међ врежама и остављале комбина и плисирке, да их ловци не виде и пашчад не нањуше. И цркву ће негде однети. Можда ће то једино вешто урадити, јер се то ради од памтивека. Увежбало се још од пада Лазареве главе, а и још се вежба. Косово под земљом радљевском. Косово над кућом Милисава ере и жене мувишње, у песмама сина њиховог. Косово  у бившој станици милиције. Косово о ексеру на којој је висио Тита и на којем је висио онај од ономад и овај сад..

Вуче се туга ко магла. Стисло свитање чи да не испадну зенице. Шта да ради са празним дупљама у које се ни шљива не може посадити.

Ко зна шта су то шљиве, ако су разорани воћњаци. Са неке терасе се види димљак електране, трује дим небо. Бог се одселио негде где још није измислио ватру.

Чује се како грми, да ако гром у тај оџак удари…

 

 

ТАМНАВСКИ КОП РАДЉЕВО

 

Трепери влажан свлак

На скрзнутом ексеру

Побијен у теме крстаче

Јабука се откотрљала

Међ кесе и умашћену артију

Било је на мрску

Заклали су крме

Испекли

Ни трун крви око костију

Ко је пеко

Алал му кијак

Уме

Ваљда се често умире

Па се увежбало

А он доле

На јамском правцу

Сам међ белоноктим

И белорепим

Браћом на мртвој стражи

Причају о небесима

Оним којих је остао жељан

И оних под које они не смеју

Горе тутњи ала која рије

И ломи кућне прагове

Оџаке

Гробове

Сандуке за девојачку спрему

И оне друге у које трпају све и свашта

Да понесе на онај свет

Онима којима су то

За живота закинули

Уз саму крајницу 

Утурена војничка буквица

Поништена лична карта

И поштанска дописница

На којој пише

Задња пошта Радљево

Све остало ће у 

Обреновачку електрану

Да се прави струја

Дабогда изгорела

Те изгорела …

                                       Рогатица, 30.10.2019.год.

 

Уранио сам, да видим како нека мемла, налик рђи, једе шарке на вратима и глође стакло прозорско.

Скамениле се џукеле под шупама, натрпане дрвима.

Да није шума, истребила би се ова сиротиња. Него  се греју  дрветом ко бабе преслицом. Једу претворени у жижак и облаче се њим .Праве гусле и свирале, и коље које продају на Зеленом венцу на Палама, у Крушевцу и на сред Ужица.

Оно коље на које су нам главе натакли, као што су чиниле османлије, и ко што сад чине ови нечији…

Добри мој Лука, видиш ли како нам кују синџире налик књигама. Оним које нас одвргавају од ђедова и очева, од памћења и Бога. Неће више имати никога у јадним Србијицама да нас помене. Да нас брани памећу. Овде је она забрањена. Памет се купује по пијацама и кафанама, као што се некад куповаше: вегета у  Румунији, фармерке и перлон чарапе у Русији . Сада све можеш да купиш.

Сада и децу продају, крстове и тапије…

Завладало неко јаловиње и настрани. Очадио нас страх већи од онога у сулундарима.

Добри мој Лука, ако си у близини, наврати на по једну.

Нема се са киме ни попити,а да ти чашицу не натруни.

 

 

ОДМЕТАЊЕ ГРОБОВА

 

Одметнули су нам се гробови Боже

Више се не својатамо

Разродили смо се

Немамо кољивне земње

Разделили је 

Они који ти стављају

Шећерну крпицу уста

Слободно ти плачи

Још је по која гуја остала

Да се не би мајке утрле

Можда нека од њих 

Oпет те роди

Па буде реч

Пред којом ће свиснути

Ове гњиде

Које нам крв разводњавају…

                                        Рогатица, на дан Светог Луке. 31.10.2019.год.