Датум објављивања: 25.05.2022

Стевка Козић Прерадовић: КАО ДА ЛИЈЕПУ ВИЈЕСТ ПИШЕ

 

 

ПРОЉЕЋЕ 2О22.

 

Ово прољеће 2о22.године

стиже убрзано дан раније.

У 16.часова и 33.минуте,

кап радости, нови цвијете.

 

Из Украјине, потом, слете

вијести праве лажне окрутне:

Милиони избјеглица, слуте,

нико жив  се више не смије…

 

Од свих вијести студ ме хвата

зашто се новом прољећу жури?

Самог себе се боји. ко свједока,

из ока Трећег(а) свјетског рата ?

 

У Српску земљу, о рано!

Долази с летом буба мара.

на костимима вртић – малишана,

Годишње Доба – бомбардовано.

 

Радости иној нико се не смије

план  је агресивно вјетровит.

Разапет и подијељени свијет

још само зубато сунце грије!

 

 

 

    КУЋА  НЕНАДИЋА  

 

   Блиска као пјесма

   никад није тијесна

   Кућа Ненадића

   отвара се гласом

   на свим језицима 

 

  Оне кобне ноћи…

  Из мартовског дана

  путник не шће проћи 

  нит пјеснике звати:

  О, Милане!О,Илеана! 

 

  Само кроз цјевчице

  невидљивог плина

  с глувим ходом ноћи

  стварна, разуздана

  СМРТ ће у сан доћи 

 

  Кућо драга, фина…

  из свих рукописа,

  зачетих због књига

  Тајним језицима

  сачувај од брига

 

   Дјецу  Ненадића:

  ( извором љубави, 

   шумором Крајина)

   кћерку им Марију,

   и Филипа, сина. 

 

   Кућо Ненадића

   са знаменом жене

   Глагољива,цијела,

   бићеш дио мене

   до мога опијела.

 

 ЗЕМЉА

 

      ( умјесто честитке, Милану Ракуљу)

 

Никад никуд не жури

Јер добар је увијек добродошао

На свако пропало мјесто

Да га исправи

Неукаљаним сопством

И оплемени истим жаром

Као да лијепу вијест пише

О заслуженој књижевној награди

 

Исто је и на крају пута

Кад стигнемо са самаром година

Или,  не дај боже! млади

до ивице свог гроба

будемо свјеж залогај

удници удној безустој

мајчици 

з е м љ и

Утробом  нас прогута

Без обзира на наш карактер

 

Мили мој пјесниче

Никад никуд не жури

Бол ће те мимоићи

понекад жене и награде

у  ропцу срамног времена

Само земља гладна

Никога заобићи неће.

 

Март,2о22.

 

 

             СУЗЕ ВИТЕЗОВИЋУ

 

                                   Е због ових суза 

                                        драги Миловане

                                  кад ме посветницом

                                        пјесмом вратиш

                                 у  Ћопића Бранка

                                          бесмртне дане

                                Ја Ти се до неба

                                         расплакана клањам

                                и Земљску куглу

                                        на вјечност поклањам

(7-6-2о15.)

 

 

 У СТРАХУ ОД ЗЕМЉЕ  КОЈА СЕ ЉУЉА

 

Без  мреже не могу чути никога

Дуго окрећем бројеве телефона

У страху од земље која се љуља

Човјек се само на срећу ослања 

 

Коначно ал кратко чујем Требиње…

Пјесникиња ми  каже: није  страшно

Могло је и горе, мада је ужасно,

Лећи у постељу, несвјестан зашто

 

Море земље и земља мора

Крвоток збуни, заљуља јако

Мени су се само просули бадеми

Купим их са пода, јутрос, полако.

 

Поштар ми од ње уручи ко цвијеће

књигу: ОЧИ СИМОНИДЕ ЛЕПЕ

Слова из камена гледе  Херцеговце

 с веригама у зачину океанске дјеце

 

На екрану кућном : Перо Зубац, сам.

Сиједи без кише, у Дечијем царству!

Уз њега видим живу Десанку

И чујем: ОТАЏБИНО, ту сам!

 

Када је потрес слистио Крајину

Одмах  је стигла да нас сакупи

Пјесмом храбро у људску круну

Из рушевина, ко гљиве у жбуњу

 

Сједим пред кућом у јату птица

које ми домами плави јоргован…

Пјесмом кљуцамо просуте бадеме

Гесло је: помажи, док си животан !

 

09. мај 2о22.