ТРИДЕСЕТ И ТРИ НЕПРЕБОЛА ЗАПИСАНО ПО ЧИТАЊУ ПЕСНИЧКЕ ЗБИРКЕ >ЗЕМНА КОЛЕВКА< МИЛИСАВА МИЛЕНКОВИЋА

Пише: Видак Масловарић       

                  Све потоње странице књига које је написао Милисав Миленковић остајале су отворене за наставак казивања, која су га  увела у зачарани круг, где заточен између сна и јаве, живи своја радовања и надања, колико и своје осаме свеозначене потоњом песничком исказницом, подно наслова ЗЕМНА КОЛЕВКА.

                    Следственост времену којe живи, Миленковић не одриче ни у једном од својих стихова, те у паралелном току свесмислено антиципира мудрост Серена Киркегора „ да живот једино можемо разумети уназад, али га морамо живети унапред”. Кретњом од нулте тачке Миленковић записује поему, која ће епилошки читаоцу приказати низ запитаности на које је, најчешће, тешко добити достатне одговоре.

                     Притом, Миленковић на првој страници ове јединствене песничке смислености за сведока призива ЈЕДАН САН Растка Петровића,  са којим се разумева оностраност приче / да има један свет који је ван овог /, да га је могуће разумети као свет у коме је потпуна слобода мера свему.

                     Али,  из овостраних снзација кроз које вољно и невољно пролазимо, свеприсутне су и недоумице, које Миленковић предочава као незаобилаз, нарочито око места на коме се догађа први људски дрхтај и, уз њега стално отворено питање: / где су његови корени /. Јер, по неприкосновеном усуду, свељудско размештено је / увек и непрекидно између неба и земље /.

                    У том међупростору, после слатке несанице, после / страсти /, снови се, нажалост, уобличавају / у мржњу, освету или клетву неког далеког претка /, оног који се ниоткудно појављује као /из сева муње/ да најави изненадност доласка на овај свет који сличи / зверињем скоку /, после кога се догађа / свето сједињавање са творцем света на плавој постељи неба /. На том месту би се могла разумети Миленковићева  аподиктичност у тврдњи да, како каже Франсоаз Саган, „нема љубави без страха од те љубави“, будући да тај чин подразумева болну узвишеност, без обзира коме се, на ком месту, у каквим условима и у ком времену догађа. Јер, каже Миленковић, / све се оплоди / по узору на прагрех, на ону јабуку која је повод свевековној последици. Виђено из неког другог, заумног угла, може се разумети да није било праузрока не би било ни следствености у догађајима који трају до дана дањег, или, верујући би рекли –  до дана судњег.

                   Миленковић фабулира фатазмагорична виђења /ноћи која долази/ коју тумачи као / велику ноћ /, као усудност која је давно слућена, а односи се на /време које нестаје/, после којег ће људска свеколикост бити / развејана као пепео / ону митолошку честицу која представља / увод у ништа /.

                    У тридесет и три нијансе сивог, Милисав Миленковиће је инкорпорирао суштост апокалиптичности времена, све дрхтаје, избезумљеност крхких и, бахатост моћника, ону врсту злости која очас узбуја и обесмисли најдрагоценије – људски живот.  Из њихових очију /долази ноћ// долази велика ноћ/ у којој је време више не игра никакву улогу, у којој ће се осим исконске потребе за удисајем и издисајем однекудно, у паралелном ходу, по злопуту наћи и / храбри и смерни /.

                    У немилици, у тренуцима када је мењање поретка догађаја апсурдно и, у примисли, Миленковић ће исход видети у могућности / потпаљивања оне ватре која би могла велику ноћ да сагори/. Наравно, много је свеколиког потребно да патник коначно разуме: да се у непрестаном трагању за исходима, од колвке до земне колевке, догађају /поигравања / и, да је најтрагични чин у тој игри онај у коме појединац свевиди свој лик и коначно схвати да је / и сам у ђаволовом колу /. На том месту се наговештава страх, као непрестани људски социјус, као моћник који појединцу помаже да се не „ искорени „ , да се не бестрага којекуда, што се, нажалост сваком појединачно кад – тад може догодити.

                   Није ли то онај Дантеовски страх из „велике шуме“ у БОЖАНСТВЕНОЈ КОМЕДИЈИ, у коме лав, леопард и вучица не дозвољавају његов успон до планине обасјане светлошћу, када му се чини да је повратак у шуму најизгедније решење, нарочито у тренутку када му Виргилов дух обећава могућност проласка кроз пакао и могући улазак у рај. Утисак је да Миленковић место пакла одгонета у људском телу, те да свако понаособ има јасну рецепцију о трагању за местом на коме ће се примирити и вековати без опасности да ће га, икада икакве сподобе / ујаловити / и, претворити у ништа. Јер људски створ је / немоћан// невичан да пати /, нарочито ако је, како каже Миленковић – / још неначет /.

                   Зачудно је кретање тока мисли у Миленковићевој поеми ЗЕМНА КОЛЕВКА, јер се читаоцу приказју неколики преображаји унутар коесенцијалности  на којој инсистира словећи о / шумарцима, речним долинама, младим горама, источним и северним ветровима/, јер све посматра као непрестано, подједнако и истовремено кретање према / дубокој тишини /. На том месту отимама му се праисконо разумевање значења обнажених материнских руку, обавијених –  / око дечијих груди // над  колевком/ из које допире детињи плач, кога само она може тако дубоко да унедри. То je одисконо разумевање Божења и множења у коме, дакле, свезначење одређује материнско срце и, чини га синоптичним са оним што се по мапи њеног лица саображава, што је посебно уочљиво у случајевима када се у колевци прикаже празнина коју материнска реч не може да покрије, када њено чедо / нестане из миловања/, јер у таквим околностима у души се отварају дубоке  /провалије/.

                   Руке о којима слови Миленковић би могле да се виде и као пантокреаторке из којих исијава двосекла брид, она која брани и, /друга која сечивом рањава/, будући да „мајка обе рађа, а бог их, ваљда, у добру и злу саставља“. На том месту, песник је аподиктичан  у смислености указивања на свеприсутну људску беспомоћност, у окружењу које је непријатељско, злочинитељско, налично зверињаку, у коме само најјачи опстају. Речју – то је оно место на коме више није могуће питомити песничку реч, јер је у таквим околностима и, у таквом окружењу  /безразложно њом дисати /, јер је видљивије оно што је угробљено од онога што се чује у / заљуљаним колевкама /.

                   Једном од сивих нијанси Миленковић сенчи и, оно што живи својим животом, који се (неспорно) може разумети као тренутак и вечност, током којих се сажело толико наде, усхита и пораза, да оно што се са / обзорја муњевито наговештава / као долазеће велико зло, може неким чудом избећи. Песник то наговештава вешто инкорпорирајући след давних револуционарних и постреволуционарних догађаја, понашања која се са ове временске разине тешко подносе, нарочито ако се има у виду генерацијско разумевање ригидности које непрекидно трају, у којима се смењују лицја и наличја оних који настављају трку на

/  политичким хиподромима /, немилоссрдно обесмишљавајући и трку и, исход трке. Јер, међусобни презири и мржње не јењавају, чак ни према онима који се, хотећи или не, налазе на маргинама ововремених догађаја, у којима свако сваком настоји да „види леђа“.

                   Трагичне међуљудске односе, који памтивековно трају, Миленковић  повезује са Софокловом Антигоном – драмом у којој је отац радио о глави сину, син оцу, брат брату. Чин који печати крај трагедије у Миленковићевом певању у неколиком смислу запањујуће је актуелан и после две хиљаде година, али је свет који тумара пред његовим очима знатно суровији – лишен икакве емоције, која би наговестила трунку оптимизма да ће се људски род „дозвати памети“. Дакле, из Миленковићеве имагинарне и стварне колевке израстају паралелни светови, који лимитирају људску напредицу и по истом, или наличном обрасцу, вековно отварају и, затварају своје паклене кругове, у којима насиље не јењава.

                  Отуда је разумљива његова индигнација према неколиким незаобилазима: пре свих, према земљи коју види као / јалову // податну коровима /, коју види као /колевку која не може бити узданица/, која је / на умору/, која / налива дојке и јауче/. Тако виђена слика „ земље – колевке „ песника упућује на молитвени призив повратка на ледени прапочетак, после кога се све извражило до самопотирања, будући да верује у другачије исходе у трагању за оним изданцима који ће усталити животни поредак између рађања и умирања, јер нема двоумицу око тога да: / само срце може да откуцава вечност љубави /. Љубав је, дакле, свевидни заветни знак и, дељив је до бесконачног, само ако се разуме растојање између њега и / податне земље /, тачније – између њиховог приближавања и удаљавања.

                   У даљем току певања Миленковић чини радикалан заокрет упарујући његов ток са током моћне реке – Дунава и, антологијским свесловом угледника савремене српске књижевности Радомира Андрића,  / читача звезда /, коме поверава тајну, по којој родно место ове реке нису Црне Шуме, већ људско срце; / бели стихови и бујне риме/ записане руком / несташних песника /. У њему се стане људи и предели и, небо плаво обојено његовом дубином, синоптичан је на свим просторима кроз које тече, тих и незаустављив, / заталасан //завирен/ и – узнемирен повремено.

                   Долично песнику великог формата, Миленковић то доиста јесте, сасвим изненадно у ткиво поеме инкорпорира прозни запис, у коме не отступа од свељудских, те и његових, запитаности: у којој мери реч може да потпири ватру којој није могуће  одредити / правац, нити циљ /; хоће ли се разбуктати и учинити похару, попут оне коју чине велике / незаустављиве воде /?

                   Миленковић разуме да многа питања остају без одговора. При сазнању је да све креће од једне варнице, од једне капи – макар то била и суза, од оне мрви / зла у крви/  која уводи у смрт, од једног тела из кога се, не ретко, рађају два / будућа проклетства /, да је колевка / оно чаробно место / из које се развија / слутња, љубав и смрт/. Поезија је „умница“ која све то обликује у целину, у једино место где све стварно постоји и, где је заиста све могуће – / најпоузданија / је док је не написана, док није протутњала кроз ум записивача – медијум преко кога подједнако комуницира са реалним и надреалним, вољним и невољним, али у таквој „ густини “ да оно што дошаптава / само изабрани могу чути и видети /, и, тада је / мелем /, ваљда  и последње што би осамник могао да пожели пре пада завесе, који означава крај последњег чина у дугој и неизвесној животној игри.

                   Наредни песнички корачај Миленковића уводи у историјиске слојеве ( чему је склон у свом литерарном твораштву), на она веровањa и поступања које саозначавају:  узнос и наду, тежачки живот и ретка радовања, статусно одређење и, наук о трпљењу, којег је одувек било – онолико. И на том месту читаоци ће запазити Миленковићеву потребу да проговори о рекама и приобаљима, поред којих се заиграва воденичко камење, стврност и мит, рађање и смрт – мељаве подно којих се / цеди зној онај земљоделски изливен / Стишком равницом, која с јесени личи на подојно млеко из / набреклих груди /. На тим местима читаоци ће запазити Миленковићеву интроспективност, јер из његове нарације, којој је не ретко склон, ( на месту где се „пуни смисленост“ његовог казивања) из њега расте проживљено / од колевке до зрачне светлости /, догођено, боловано, увијено надом да бесмртност доиста постоји, те да ће патник коначно бити лишен горчине блажене на оном истом месту и, са оних извора, где су протутњали мучитељи допрли са иних страна света, после којих  је Стишки сељк једва повезивао крај са крајем.

                   Будући да живимо у времену у коме / нема више тајни ни заваравања /, у коме је све огољено до бесмисла, обезљуђено и обескућено до бестијалности, сведено на клетве и забораве, / огрнуто црном кошуљом самоће /, ововремени живот се свевиди као резултат злог рађања и бесмисла осуде. Јер, јаки и најјачи опстају, а остали су именовани као „колатерална штета“, понад које се гомилају тишина и тмина.

                   Аналитичари ове ( за овај век ) јединствене елегије запазиће непрестаност Миленковићевог настојања да у пралелном току демистификује чинове рађања и смрти, смене дана и ноћи, светлости и таме, смеха и јаука, бестијалности и чедности, сјаја у оку и невида пред њим – свега онога чему се нико не може отети, што је устопни пратилац сваког мислећег створа. И, на том месту Његошевским прословом Миленковић изриче свеистину да / висине маме, али и боле /, да се из свеприсутне полифоније подавија упозорење: да уколико појединац преконципира свој у животни улог, не би требало да очекује адекватан одговор, јер се често у свему догађа раскорак.

                   Живот је, сентенциозно примећује Миленковић, наличан биљци коју треба неговати, омогућити јој да опупољи у погледу и међу рукама, уз молитву и сузу, све док не ужили и доживи плодоносни преображај. То је, запажа Миленковић, онај тренутак када, само тако вољена и негована биљка не умире, већ се изнова / цвету љубави нада /.

                   Само наизглед је парадоксална Миленковићева порука да / живот и смрт треба неговати /, јер по вољи Творитеља, ваљда, речено је да и рађање и смрт имају смисао у нагону за одржавањем живота, без озира што је његов коначни циљ – смрт. О томе је говорио Фројд у делу СА ОНЕ СТРАНЕ ПРИНЦИПА ЗАДОВОЉСТВА у коме се чита  мисао: да сваки човек подсвесно има жељу за смрћу, од које се инстиктивно брани.  На том месту Миленковић „удева“ и мисао / да је љубав обмана (нагон) и одлагање неминовног краја /, да је Хамлетовско питање / бити или не бити/ резултат песимистичког става, свеприсутног у људској врсти.

                    Експлицитна намера песника је да / мења вечну игру / (будући да тако разуме љубав), јер унутар ње се догађају сензације које индивидуално подстичу /занос, бол и патњу, омаму, јед и јад, пакост, спокој и неспокој, чаролију / која предходи мржњи – распоређеној између / сна и несна /, стањима која не ретко прате љубавни занос. Наравно, неизоставна пратиља љубавног узноса је и сумња, која деградира међуљудски однос и производи трпљење. Стваралац Миленковићеве искуствености, међутим, добро разуме да, како каже Херман Хесе, бити вољен не значи ништа, а да волети значи све, да то стање треба неговати и загнездити све своје / између дојки /. Јер, између њих се заподева милина после које се свету приказују / мили створови /, једина топлина коју је могуће супротставити / подивљалом времену /.

                    Читаоци ове поеме ће запазити да је карактерише лапидаран ток, утемељен на разумевању почетка и краја људске свеколикости – живота, који је, како каже Пабло Пикасо / комедија за оне који мисле, а трагедија за оне који осећају /.

                   Милисав Миленковић добро разуме фригидност века у коме живи и ствара: његову отуђеност, емоционално рстројство планетарних размера, и зато при крају певања сентенциозно слови о потреби да / свако своје у себи сакрије /, да у кући – једином одисконом коначишту изван мајчине утробе, ако је потребно и, / ватру на огњишту утули да га дим не ода/. У таквој животној извесности потребно је стишати дамаре, избегавати / пут и стрампутицу // и летњи подневни пожар /, јер оно што једном сагори само / земна колевка / у вечност може да унедри.

                     Уверен сам да је Милисав Миленковић овом литерарном исказницом на најбољи могући начин печатио свој досадашњи литерарни сумитет, непрестано антиципирајући латинску мудрост да је /смрт последња истина /

 

______________________________________________

Милисав Миленковић:  Е  П  И  Л  О  Г

 

Угледаш ли брезу из руских шума

Под кућом Пастернака или Никите Михалкова

Лишћа јесење пожутелог

Само се сети ако смеш

Као што је Шејмас Хини

Обзнанио да су језера сећања земље

Вероватно остаци оне воде

Којом је земља пливала

Као плод у материци

А он се крстио

Још го и са горким плачем

У грудима на уснама

Сети се одједном занемео

Зачуђен поплавом речи и слика

 

У кући тој под брезом пожутелог лишћа

Ту где ноћивају Пастернак Михалков

Са Шејмасом Хинијем као будним стражаром

Опруженим преко прага

Ту ћеш угледати мајдан речи

И гласова још неизговорених

У грлу још пролећни пупољци

На оној пожутелој брези

А што ће тек у њима да забубри

Сазри

Кад отвориш светле странице речника

Зрело злато романа

Поленов прах љубави и поезије

Пчелињи мед са матицом

У који ти се живот претаче

 

У реченицама тамницама памћења

И невољног заборава

Мајданима кристала племенитих метала

Пребивају сви сањари и читачи звезда

Што су са звездама синули

У мрачним ноћима сумњи и неверица

Или ће потонути

Омађијани плодним поднебљима

Заноса очаја гнева и јада

Сви љубавници љубитељи погубљења

Сами сопствени џелати

Сви на барикадама и истинитим и умишљеним

Или без дилеме као Троцки са секиром

У располућеној лобањи

А однекуд долутаће пустаром

Заљубљени Фјодор са Грушењком

У загрљају

Или онај други на смрт осуђен

И пред стрељачки вод изведен

Биће да је све то жар живота

На који је Натаниела учио

Његов тајни отац Андре Зид

 

А тек оно жуто лишће брезе

Јесењим ветром разасуто

Како је угледао слутећи Милош

И посуто затрављено причешћено

Магдалениним сузама

Испод распећа

Можда ће и оно заћи

У вечно отворен речник живота

У коме ће као у ђачком хербаријуму

Сазревати

Не губећи сјај и бол

Ону саму чежњиву боју

Са звезданим небом над њом

Због кога је Винсент

Лизнуо своју крв

Не марећи за колевку

Већ празну и напуклу

 

3.октобар 2018.