Фарид Хусен: ЧАСОВИ ВАСПИТАЊА ДУХА

 

 

 

Пише: Нина Симић

Тек што је „појео четврт вековне јабуке“, проминентни представник савремене азербејџанске поезије и песник млађе генерације, Фарид Хусеин (1989), већ је разнообразношћу тематике стихова утемељених на коренитим вредностима човечности успео читалачкој публици да приближи свеколику брижност савременог човека потресеног насушним животним питањима, ововековном растрзаношћу и страдњима превасходно узрокованим неразумевањем, отуђеношћу, огорченошћу и усамљеништвом. Његов песмотворни приступ установљен на базним принципима љубави, слободе и равноправности међу људима лишен је сувишног патоса и оплемењен оним квалитетима какви творе човека неоптерећеног предрасудама, геополитичким границама и другим ограничењима у виду ма каквих социјалних конструката.

Овај необичан стихиоплет израза наизглед несвојственог младом човеку одражава не само личну, већ и специфичну природу читавог народа, чија национална искуства стечена под притиском разноврсног сплета историјских околности пружају прилику сагледавања и доживљавања живота на умногоме различите, а духом обједињене начине. То аутору сасвим природно полази за руком, те као што „Сунце израња на Истоку и утапа се на Западу“ које самим тим неразлучно повезује, тако и перо Фарида Хусеина надахнуто карактеристично азербејџанским душевним пространствима (у класичној фази формираним на источњачким темељима, потом под превасходно словенским утицајима, а данас отвореним и према тенденцијама које бисмо могли назвати западњачким) ствара између пажљиво одабраних интроспективних стихова простор погодан за ослобођење, очишћење и васпитање индивидуалног духа у књижевно-уметничком контексту савремене азербејџанске песме која не заборавља дух домовине, културе, народног језика и идентитета, већ га брижно негује и разоткрива у актуелном тренутку једнако блиском савременој читалачкој публици и Истока и Запада.

Иако лирски субјект махом не говори са позиције колективног искуства, трагови овог појединачног емпиријског животног хода се кроз сочиво сваког појединачног читаоца, чини се, једноставно преламају, расветљујући нове трагове који воде до кључног и свима препознатљивог непресушног изворишта тематско-мотивских источника интимних душевних скривница.

Лепота поетског прображаја самосвојног духа какав Фарид Хусеин жели неспутано да одгаја и васпитава нема потребу да нуди универзално применљиве солуције указујући на општа места, већ позива на спознавање природе слободе делатног избора при изналажењу јединствених решења. Његови стихови ни на трен не одају проговор са позиције „доносиоца апслутних правих вредности“, већ, напротив, пев из перспективе „једног од нас“, онога ко у савременом свету оптерећеном ратовима, нападима на личност, ближње, дом и домовину одлучује да на темељима свевремених вредности добра, лепоте, постојаности, поузданости, поштовања, прихватања и разумевања бодро чува и унутар себе похрани квалитете мисли једнако источне и западне провенијенције. Оне коју решено, али са нарочитом обазривошћу, посматра кроз призму идејне, па и душевне повезаности, ако не и сродности, а не кроз оптику замагљену такозваним непомирљивим разликама.

Увидимо ли макар у једном тренутку (пожељно сретнијем по нас, но по лирског субјекта) да „смо уистину потекли од Адама“, свако отуђење од рода свога, представљаће отуђење од Једног и сваки ће метак бити братоубилачки, а свако огрешење о ближње, постаће грех који на властитој души треба носити ко у усудној бошчи, па пре или касније „пред више суде“, или што би народ умео рећи: „Богу на истину“ – ону коју песник назива својом „дојиљом“. Јер, попут књижне полице на којој суседствују сви „од непомирљиве феминисткиње, па све до Пророка“, историја, како лирски субјект преноси, „на крају окупља све заједно / скупља оно што је разбацала судба“ и испоставља се да је „телесност само успомена“ док је „онај свет прекрасан и… ништа се не заборавља / нико заборављен није“. Стога је, будући да баш онако како делима исписујемо животне странице остајемо убележени у вечности, песник за живота решен да опева вечиту истину речима: „Живота ми је недостајало“, и постави једно од кључних питања: „Хоће ли смрти бити достатно / како би избрисала мастило / са страница исхитрено исписаних“?

Читајући стихове Фарида Хусеина, публика има прилику да осети мелодиозност непатвореног, готово философског тона лишеног оштре и неретко сувопарне учењачке придике, кадрог да пренесе искуство оплемењено потенцијама поучности без трагова морализаторске критичности.

Стиче се утисак да књижевни напев карактерситичан за источњачку мудросну тековину и заоденут у рухо савремених западњачких, такозваних прогресивних тенденција стреми метафизичким слободама, а остаје унеколико емпиријом омеђан, како на личном, тако и на ширем плану – те баш у тој искуственој растрзаности између Истока и Запада читалац и сам може осетити особену ритмику пуцања окова форме и ослобађања потенцијала силовите жеље да се установљена формативна правила и устаљене матрице разбију, како би се суштина садржаја растеретила и решила оптерећујућих стега, те коначно ишчупала из стиска шаке чврсто стегнуте у песницу.

Опсег домена слободе за којом се тежи, не тражи своје упориште у конкретним локалитетима и топонимима, већ настоји да се на плану сваког појединачног интимног унутарњег света шири, како би овај могао парирати недогледним домашајима уобразиље која дух чини способним за par excellence емпатију и наслућивање свеобухватности наговештене тек метафизичком равни чисте поезије у оним стихотворним карактеристикама којима песник као такав не управља у потпуности. Оним својствима поезије којима се вредности стихова и живота недвојбено стапају и једна у другој огледају на плану свеколиког душевног пространства устројеног према наднаравним законитостима чистоте лепог духа. Естетизовани нутрени свет отеловљен кроз семе уметности у расаднику врсних стихова чија форма не одаје тоталитет сопствене значењске сложености, већ своју суштину разоткрива тек у поступку читања, отварајући до сад неоткривене латице слојевитих, а срамежљивих пупољака, живо ангажујући сваког истакнутог појединца у улози читаоца, придајући умственом, духовном и душевном иманентном свету нове ноте, свеже ароме и боје наочите семантичке опалесценције.

Песмопев несвакидашњег поетског устројства света по мерама и потребама оног у којем живимо, надамо се, стрепимо и страдамо, али уједно и света који не потпада под надлежност уврежених „вучјих“ законитости нашег доба – онога који разоткрива потенцијале посве другачијег поретка, песник бележи као у власитом дневнику насталом на путу самосвојног душевног васпитања. Он допушта сваком читаоцу понаособ, да по мери сопствених склоности, схватања, властите изражајности и осећајности развија идеју о духовном домашају чулно недохватљивих, па чак и несагледивих душевних ширина и дубина – оних које се попут „Божје љубави и љубави материне“ множе упркос свему и радосно преливају у благодатој достатности.

Фарид Хусеин гради посве особен однос према свему људском, натчовечном, трансценденталном и трансцендентном, отворено исказује веру у херојство које се уместо у неустрашивој махнитости што неретко резултује крвопролићем, отеловљује у стоичком држању и достојанственом издржавању свих удараца које судба немилосрдно задаје не хајући за мере наших индивидуалних снага.  Такав је однос, како видимо, могуће образовати умногоме захваљујући историји књижевности, религиозности и света у општем смислу –узиданој у темеље интимног храма љубавне вероисповести која омогућава вољеном бићу да се разоткрије у потпуности као „Марија, Зухра, Фатима“, ма која друга, или све оне заједно, само кроз те, јединствене очи, оне које ћуте сопствено име и скривају се за трепавицама као под тајанственим велом мараме мистичности коју је вољена жртвовала на олтару космогоније што твори везивну нит између актуелне емпирије и искустава древних народа на која се макар још духом осврћемо, будући да су баш они унеколико успели демистификовати бит сложеног продирања у тајанствене душевне дамаре, назвавши га многим именима, од којих, чини се и данас, све можемо обухватити једним – логос.

Хусеиново поетско излагање философског учења о васпитању духа, оријентисано је превасходно на сам процес његовог образовања, грешке, грехове и „грешчиће“ чијим спознањем и исправљањем у виду душевног и духовног оплемењивања једино можемо покушати „убирати плодове добра“ пре него и наше стопе „досегну висине“.

Свеколика ретроспектива погрешки у корацима на путу исправности која би могла напослетку донети награду, представљена је у особеним временским одредницама супротстављеним оностраној духовној вечности или, пак, безвремљу изокренутог небитија које може овладати духом – у времену које се мери „одсуством“, или „срећом у сатним механизмима бомби што се нису распукле“, тренуцима које ваља проживети брзо јер „смртни је час померен унапред, а казаљке су одмотане уназад“, ноћним сатима у којима смо „попут олова у војничкој рани“, оним данима када нисмо били као „корито пресахле реке“ што чека да кише попуне постојеће празнине, временским роком у који треба сместити свега што душа може заискати што је могуће више – „напити се воде, надисати ваздуха и наситити се читавог света до миле воље“, пре него установимо да је требало живети тако да нам „у сан не долази посечено дрвеће“ оплакивано заумним водама, јер до такве спознаје неретко дође тек непосредно пре но што ћемо пасти „тестери (тог истог времена-крвника) на зубе“.  

Збирка „Часови васпитања духа“ језгровито опева јединствен доживљај људског искуства спознаје – „до боли знане и проживљаване“ превасходно кроз испитивање у нутреном огледалу, оном подесном за много више од намештања кравате, оном које чува нашег инхерентног падишаха који нас нама чини и свеколику му сузну војску у међупростору између прошлости и будућности, оном у чијем одразу живот наликује птичјем сну (јер спава се у лету, а лети у санку), оном огледалу по коме је бризгала крв љубави и у које је утиснута небеска слика дихотомне нам природе у знаку Сунца и Месеца. Доживљај који свесрдно прожима, обузима и у тмини дубоке ноћне жалости нагони на усклик: „Благодарим!“ „Љубав је к Богу – не нарушавати покајање, / Љубав је к човеку – праштати сваки пут. / Треба заборавити пријатељски нож у леђа, / Ишчупати из срца оштрицу вољене / И с осмехом на лицу им нарезати воћа“ јер, како бележи песник: „На крају, све је то само судба“…

Аутентична, видно на традицији одшколована, али учењима и узорима неоптерећена поезија заступљена у овој збирци, чува својеобразну природну ритмичку матрицу самог аутора – јасно препознатљиву на разбоју савременог стихоплета, где заузима сасвим видно место, неоспорно оправдавајући позицију коју завређује.

Фарид Хусеин излива тајноречје сопствених дневника у простор снохватице која га на јави издаје и затвара у простор омеђан непомирљивим зидовима нутрене самице у којој песнику, као и „камену за њим баченом“, не преостаје ништа друго него да буду, те да брушењем сопствене суштине достигну могућност да властито бивствовање препознају као тренутно одсуство у вековитом песмопеву савршеног бића које несавршеношћу духа и само постаје непотпуно, али у својој особености јединствено. Као што у стиховима овог песника камен у разореном затвору стиче слободу, тако и окамењени грех овоземаљсног искуственог трага монументално остављеног у Фаридовом песмотворству задобија прилику да постане изузетан брушени дијамант.