Датум објављивања: 08.11.2020

Хаџи Радослав Перовић: Владика Раде и Војвода Церовић

/прича/

 

            Док су егленисали испред Цетињске билијарде, једнога лијепог сунчаног, јесењег дана Владика Раде и Војвода Новица Церовић, један од перјаника усхићено прекиде еглен говорећи:

– Преосвећени – обраћајући се Владики Раду – ево једно бјеличко момче оће пошто пото да приступи, каже да га је снашла велика мука и невоља. 

Владика мудар и милостив какав је био, нареди перјанику да га пушти да приступи. Мало потом перјаник доведе незнану делију, који паде ничице на црну земљу испред  Владике Рада, и не би се мученик дизао да Владика не рече: Бог  с тобом и света тројица каква те је мука и невоља снашла. Војвода Церовић сједи покрај Владике Рада, све мудро и с великом пажњом посматра. Момче полако устаде, пољуби Владику у руку, мало се поизмаче и поче полако замуцкујући дрхтавим гласом да говори.

– Снашла ме је велика мука и невоља, Преосвећени. Преварила ме је рођена жена са првим комшијом, па не знам шта да радим? Или да је оћерам одакле је и дошла, или да јој опростим. Ето зато сам, Владико, данас дошао да ме посавјетујете шта ми ваља чинити.

Владика Раде онако видно зачуђен, погледа оштро у Војводу Церовића, па се обрати невољном младићу говорећи:

– Сачекај мало док ја и Војвода не донесемо заједнички суд па ћемо ти саопштити нашу одлуку.

Момче се мало поизмаче, а Владика се окрену пут Војводе говорећи наглас:

– Да јој опрости не ваља, да јој не опрости не ваља. Шта ти, Војвода, предлажеш?

Војвода онако не размишљајући ни тренутка рече:

– Ја предлажем Владико да зовнемо уцвијељеног момка, да ја мало попричам са њим и да га посавјетујем шта му ваља радити.

– Добро, мој, Војвода, твоја ми је мудрост достину пута припомогла – узврати Владика Раде.

Зовнуше несрећног младића поново да приступи, али овога пута момче стаде испред Војводе Церовића. Војвода упита младића је ли сигуран да га је жена преварила, на шта овај одговори потврдно. Војвода затим смирено разговјетно и јасно образложи младићу да треба опростити учињени гријех од стране његове жене, јер поучен сопственим искуством, то најискреније савјетује.

– Елем кад сам се ја оженио, право да ти кажем моју жену су притиснули: Прво стари сват, па барјактар, па војвода, па тек онда ја и све сам јој опростио, па те савјетујем да и ти опростиш својој.

Чувши момче шта му рече Војвода Церовић, огрија га жарко Сунце, озари се у лицу, сину ка небеска муња, поста ратан да ратнији не може бити. Поклони се пред Владику и поново га пољуби у руку, те тако одступи пресрећан на савјет који му Војвода Церовић предложи.

            На питање Владике Рада, упућено Војводи Церовићу:

– Јеси ли полудио по старе дане, јад те не наша, шта оно причаш?

Војвода потврди поново оно што је причао, образлажући Владики Раду, како је, кад је испросио жену, сам по њу отишао. Те да је уједно био и стари сват, и барјактар и војвода и да ништа није слагао но да је успут изабраница била неколико пута притиснута док ју је довео у кућу.

            Е мој, Војвода, рекао сам ја да си ти најмудрији и најбољи црногорски јунак.