Датум објављивања: 29.03.2020

Хаџи Радослав Перовић: ЖЕНИДБА ПРЕМА ТЕОДОРОВА

 

 

 

 

Ријешио Премо Теодоров из Арване Горе да се жени. Оће па оће, нема тога на овоме окрсноме свијету, ко га може уразумити да се не жени.

Покушавали су сви Арвангорци да га одврате од те намјере, али он није марио за њиова убјеђивања више но за ономлањски снијег. Покушо је и Спасоје Вуков-човјек кога су ђеца посебно вољела, али узалуд, Према није могао убиједити да се не жени.

Тек је Премо напунио четрнаест љета, љепушкасто момче, осредње висине, плећат, широког врата, није имао никаве фалинке осим што беше клемпавијех ушију и што није солио ниједне ђавоље.

Ни Анђа Лучина из Буара, са којом је гонио жито на коње у мливо у Заслап Ерцеговачки ђе је Премо забиљежио будућу младу, није могла младожењу наговорити да одустане од женидбе. Тих дана Арвангорци су на смјену чували стражу да Премо не би скочио у густијерну или не дај Боже намакао уже на главу.

Када би Арвангорци долазили увече на сијело код Мацаварана, ових испод цркве, прво што би неки Мацаваранин пито, то је:

– Кад се жени Премо Теодоров? – иако су Арвангорци покушавали да сакрију Премову женидбу у нади да ће вријеме уразумит младожењу, није им то полазило за руком.

Јер, вијес се брзо пренесе кроз све Бањане: Од Корјенића до Троглава, од Делеуше до Његоша, од Братогошта до Вардара. Нема села ни засеока, нити иједне бањске куће, најпосле и оне испод Копља на Циганки, у којој се не прича о женидби Према Теодорова из Мацавара.

Ја млим да се ниђе у Црну Гору као код нас у Бањане не прича о младој кад човјек ријеши да се жени. Па каква је? Је ли лијепа, од којих је? Је ли је прије ко притиско? Неко је фали, неко куди, а сви очекују да буду позвани на весеље. Поготово овакво какво се очекује у Мацаваре.

Елем! На Илин дан, упекла небеска лампа. Окупили се Арвангорци у Грдиловиће. Код Теодора спрема се првоточ и углава свадбе. Премо ратан да ратнији не може бити, скаче од среће, пјева и иде од чељадета до чељадета, понеког и пољуби. Баба Совија га милује и сјетује како да се понаша и шта да ради кад доведу невјесту. Премо учи и понавља шта му баба прича, па се побрка, те јопет испочетка.

Теодор сједи у столовачи на сред куће и испија љуту конаовску ракију. Не тули, све цигар за цигаром. У једном моменту скочи ко опарен, окрену се пут бабе Совије па повика: Богати, мајко, пушти га, одлучио је да се жени па сам Бог нек му је у помоћ.

Бијаше вала пуна пунцата кућа чељади, браственика и рођака: Станко Божов са Вртишта, Мирко Стеванов из Плитког дола, Баћо Ђоков из Дубка, Марко Илин са Копљаче, Дамјан Лучин из Радакова дола, Глигор Јованов из Дивљанова дола., Симо Ђуров из Лисјег дола, Душан Марков из Бјеланова дола. Арвангорских жена вас бијели свијет, свака нешто прича, ма не чује се ништа ни хаубице да пуцају.

Од Перовића ниђе нико, осим Прокопије Мућин, ни он сам не зна окле се ту обрео. Изгледа да се случајно кроз Грдиловиће намано. Ишао некуд на Вучији до у Албинајића, поштоваоца Светога Илије Громовника на пиће. Виђела га ђеца играјући се испред Теодорове куће и свратила га да се мало одмори и окријепи.

Кућа бијеше покривена старом трошном, зачађалом каменом плочом, без таванице, испријечена дотрајалим црвоточним јеловим гредама, са земљаним подом и оџаклијом на средини. Лијево од оџака налазила се полица за разлијевање варенике у калице, раве за суђе, бурило и жбан за воду. Кабо и путура. Са десне стране оџака налазио се амбар за брашно и наћве за тијесто. Изнад оџака су висиле загореле комастре, а поред њих јаворове гусле. На самом огњишту стајао је саџак, ватраљ и маша за нагртање жара на сач испод кога се пекао љеб.

Преграда од арча и шашољака одвајала је дневни сједник од просторије за спавање у којој бијаше тавулин са неколико расклиматаних дрвених кревета, намјештених костретним губерима испод којих се налазила плетена сламарица напуњена шашом од кукуруза и јастуци исплетени од овчије вуне. Само један кревет бијаше прекривен тканом веленцом припремљен за будуће младенце. На самом дрвеном чивилику бијаше објешено Теодорово сукнено одијело, опанци, вунене чарапе, штап и црногорска капа. Испод спаваоне налазила се изба у којој је Теодор спраћао козлиће и јањце, а покаткад, додуше ређе, уводио и кљусе.

 Између просторије за спавање и одаје за дневниковац налазио се још и камарин у који је Совија остављала мјешине са сиром и скорупом, стап за масло, стативе за ткање и неке друге ситне ствари. У неко доба бијаше, богами, поодмако дан, преста галама и жагор те наста тајац и жене престаше да причају. Устаде Теодор из столоваче са шишом у руци, онако мало припит, наздрави и подиже чашу. Обрати се присутнима и одабра највиђенијег међу присутнима – Мирка Стеванова, за старога свата. Убрзо одабраше и домаћина од дома, ђевере, првјенца, барјактара, војводу најпосле енђибулу и коморџију. Грентисо и Премо да иде са сватовима по ђевојку. На све једвите јаде су га убиједили да је обичај да младожења не иде по ђевојку, већ мора да остане кући. Не би га ни убиједили, но баба Совија оде у камару и из бајуна донесе ратлукум што јој га је донијела Анђелија Ђокова прошле године на малу Госпу. Докопа Премо ратлукум, загрли бабу Совију и утече у собу и није се више освртао на сватове. Стари сват изађе испред куће, још једном наздрави, одржа прикладну бесједу и нареди да му доведу седленика што га је ономлани купио код Османагића у кули Фазлагића, из Грацка.

Боже мили! Не зна се ја ли љепши стари сват, ја ли Фазлагића Алат. Седло потпуно ново, зеленкасто чуло, бисаге и са једне и са друге стране, ђем од кованог гвожђа са сребреним гравурама и кожном уздом, кускум и поткован у све четири ноге. Риђе длаке, изчешегијан са гривом на лијеву страну, путаст у предњу десну ногу, без биљега, није му мане да припада дворској коњици.

Затим и други сватови узјахаше своје коње, који без мало сумње пуно не заостајаху за Алатом старога свата. Изметнуше и неколике пушке, запјеваше, барјактар разви барјак и онако весели одоше за старим сватом: На Пренку до уз Магленца испод Братогошта преко Вучијег дола; кад су прошли кућу Јеремије Цуце и издушили на Баљке сјахаше и растимарише коње, што би рекао Чедо Милутинов Баћовић „Да мало отпочину“. Кад су се добро одморили, поново узјахаше коње и одбенгираше низ Баљке, право на Влајињу и Царев лаз, затим крај Билеће, преко Мириловића, поред Добрићева ђе их је пут водио на Моско да би најпотље дошли у Кириловиће – село будуће невјесте.

Када их угледаше пријатељи и свадбари проломише се први плотуни, запуцаше и сватови, сви заједно запјеваше, окренуше и коло, те онако ратни сједоше за трпезу. У изобиљу разних ђаконија и пића, натпјевавали су се до касно у ноћ. Иза поноћи, по народном обичају, изведоше младу. Ама! Шта јадан брате: овим што су дошли да је воде неста бијелог свијета. Грдило на овоме башанском свијету: Ни од лакта, ни од педи, рошавих образа, крезуба, косјерастог носа, чекињасте косе, али крупно и разговјетно прича. Сватови потпуно збуњени погледаше један пут другога. У том моменту и домаћини посумњаше да им се млада није свиђела па на брзу руку скочише да се љубе, поново запуцаше и запјеваше, убрзо им пожељеше сретан пут, све се некако муњевито догодило да сватови нијесу имали друге, но да поведу младу на сретни пут.

Кад су превалили скоро половину пута, на предлог старога свата сјахаше да мало почину. Стари сват окупи виђеније сватове, поодмакоше се, и тихо зборкајући договорише се да врате ђевојку одакле су је и повели, а Према ће увјерити да је сама одустала. Међутим наста голема мука, нико не да коња да натоваре младу. Брже боље стари сват одреди једног од сватова да оде у најближе село и купи стару кљусурину како би урадили шта су наумили.

У неко доба Јанко Васов доведе стару, непотковану, изанђалу кљусурину под самаром, превезаним попрузима, завеличану конопом, има кљусету преко четерес година онако одока. Каже да је дао за кобилу: Вијорин и дедет цекина.

Натоварише несретну невјесту, зауздаше сипљиву кобилетину. Баћо Ђоков је ошину љесковом гранчином по сапима, и викну на младу и јаду из свега гласа: Ајд! окле смо те и повели и дабогда се никад амо твојом главом више не вртала.

Кобила с товаром низ Баљке, сватови без шићара уз Баљке. Јашали су и ћутали што због напора и умора, то и због неке необјашњиве муке. Тек кад су прошли Вучји до и кућу Риста Трифкова, заклеше се да кажу Прему да се ђевојка попишманила!

Кад су скоро дошли у Грдиловиће, домаћин од дома и свадбари већ бијаху изашли, окренули коло, пјевају и измећу пушке. Кад су сватили да нема ђевојке, наста прави призор: Стаде коло, престаде пјесма, сви се скаменише. Премо врисну у плач, али они плач, кад се неко зацене те чељаде помисли да ће заплакани моментално остат бумбат. Суза сузу не стиже, а све шакама у главу. Куку њему кукавцу. У једном моменту окрену се пут бабе Совије, нешто јој набрзину пришапта, па брже боље у три манита лика колико га ноге носе, исто ко кад се говече разобада, умаче уз продо, про алуге, Дубеници копривачкој. Баба Совија закука из свег гласа и паде у несвијес. Скочише жене, полише је водом и закануше медовином. У неко доба поврати се јопет себе.

Стари сват нареди да сви уђу у кућу и сједу за софру. Тек што су посједали и прозборили коју, Господе, бану ђевојка, на кобилетини, испред куће! Изађе стари Теодор, помога јој да сјаше, уведе је у кућу и сједе је поред себе за трпезу, упитавши је: како је? Ево, добро – одговори. Но имадијах неко друштво, но ме оставише у путу на Баљке. У том моменту и Премо однекуд абати, пољуби се с ђевојком и сједе између ње и Теодора па повика: Благо мене данас и довијек!

Три ноћи и три дана трајало је весеље; широки траг остао је од њих. Има један који данас живи у Бијограду, милија му, зна ли га јади, свастика но жена. Веле, пљунути је Матана.