Чарапе краља Петра

Милован Витезовић

>Одломци из неснимљене епизоде тв серије<


У једном разговору о тв серији снимљеној што по Витезовићевом, што по ко зна чијем сценарију, Милован Витезовић је рекао: “Ово није краљ Петар – ни свој, ни мој, ни историјски, ни географски”. У тој тв серији о краљу Петру, од које се много очекивало, тв критика заиста није имала шта да похвали, а замерки је било и више од превише. Ристовскима је (оцу глумцу и сину редитељу) нарочито замерано што су се оглушили о историјске истине или су их чак и извртали; намерно или из незнања скоро да је свеједно. Највећа грешка глумца и редитеља била је што се нису држали сценарија који је написао Милован Витезовић, прослављени аутор и најчувеније српске тв серије (о Вуку Караџићу), оне која је добила многе похвале и награде у земљи и свету, а уврштена је и у УНЕСКО-ову листу светске нематеријалне баштине.
У прилици смо да читаоцима Жрнова понудимо одломке из Витезовићевог сценарија последње епизоде тв серије “Чарапе краља Петра”, која – нажалост или баш на срећу – није снимљена. Захваљујемо се Миловану Витезовићу на уступљеном сценарију; избор из 406 страница текста је редакцијски.

ЧАРАПЕ КРАЉА ПЕТРА
АЛБАНСКА, КРФСКА И СОЛУНСКА ЕПИЗОДА
Писац сценарија
Милован Витезовић
/четврта рука/

(…)

 

АЛБАНИЈА. СКАДАР. ШАТОР НИКОЛЕ ПАШИЋА. ЕНТЕРИЈЕР. ДАН. ПОПОДНЕ.
Никола Пашић и генерал Бојовић седе један насупрот другог. Само је гомила докумената сада пребачена на друго место.

НИКОЛА ПАШИЋ:Тако, овај… што је војвода Радомир Путник требао да потпише сад је потписано…

Пашић узима уредно сређена документа и враћа их у касу.

НИКОЛА ПАШИЋ (говори не затварајући касу): Слушај, Радомире, овај… одсад, док си на том месту, хоћу да свако јутро почнемо нас двојица, ти, који си надлежан за рат и војску, и ја, који сам надлежан за народ, војску, свет и све остале… да све размотримо, па онда ти гледај са Штабом и војском, а ја ћу са Владом и страним посланицима… овај… (види да се генерал Бојовић смешка)… шта се смешкаш?… Овај… што сам ти рекао ти?… Је ли ти то смета?…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ:Ако сте руском цару рекли ти, мени је то част…

НИКОЛА ПАШИЋ: Добро, Радомире… (види да се генерал још више смешка) Шта, овај, није у реду?
ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Већ трећи пут сте ме ословили именом војводе Путника…

НИКОЛА ПАШИЋ: Па, на његовом си месту…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: И то разумем… Само, ако сам преузео војводину дужност, не могу и његово име… Ја сам Петар…

НИКОЛА ПАШИЋ: Баш, овај… добро што ме подсети на краља…

Пашић се сагиње и нешто тражи у каси, вади свећу, шибице, тањир прекривен марамицом, пола бутељке вина, две чаше, и најзад налази скривен, тајни документ.

НИКОЛА ПАШИЋ: Потпиши, генерале…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ (гледа докуменат): Ко је генерал Топола?

НИКОЛА ПАШИЋ: Наш краљ! Под шифром! За савезничке и друге странце… Сад, овај… кад долази у додир са светом мора крити ко је… Именуј га… па да то шифранти и телеграфисти вечерас разашљу свима којима треба разаслати!…

Никола Пашић враћа докуменат, али не враћа оно што је извадио. Открива тањир прекривен марамицом. На њему су комад проје и комад сира. Узима шибицу и пали свећу.

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Рано је за свећу…

НИКОЛА ПАШИЋ: Није рано за шта је, овај… палим…

Пашић ставља упаљену свећу усправно на сто. Сипа у чаше оно мало вина. Радикалском бритвом пресеца комад сира. Комад проје пружа једним крајем генералу Бојовићу.

НИКОЛА ПАШИЋ: Да ломимо, генерале… За славу Андрије Првозваног, за дан када је Карађорђе ослободио Београд и идуће године славио га у Тополи… (преломе, узимају чаше) За славу генерала Тополе!

 

АЛБАНИЈА. ТИРАНА. СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ ИЗ БАЛКАНСКОГ РАТА ИЗНАД ТИРАНЕ. ЕКСТЕРИЈЕР. ДАН.
Краљ Петар се пење на брег са војничким гробљем српских војника из Балканског рата. Мало гробље, али уређено. Краља Петра и као почаст и као помоћ, испод руке држи Есад-паша. Остављају спремљене букете хризантема.

КРАЉ ПЕТАР: Војници моји, погинули сте у сјају српског оружја, да после нестанка вековне турске царевине Балкан припадне његовим народима. Мир и покој жели вам ваш стари краљ, који нема ни мира и за ког нема покоја!

После ћутања реч узима Есад-паша, обраћајући се и сахрањеним војницима и краљу Петру.

ЕСАД-ПАША: У вашем ратном подухвату има и мог дивљења и захвалности. Победили сте ме као тадашњег скадарског пашу, али сте Албанији, којој сам сада председник владе, донели слободу… Ваше величанство, имајте моје искрено дивљење за ваш народ и ваше војнике! (сачека извесно време и онда лично дода) Када бих могао да одлучујем, желео бих да се сахраним на српском војничком гробљу!

КРАЉ ПЕТАР: Је ли то беса?

(резервна сцена коју треба унети пред саму смрт краља Петра.
Краљ Петар пита професора Ђукановића: Професоре, шта се дешава напољу, или код нас или у свету?
Професор Ђукановић одговара: У Паризу је умро Есад-паша… Сахрањен је тамо на српском војничком гробљу.
Краљ Петар: Одржао је бесу.)
(…)

ТИРАНА. КАСАРНА. ПРЕМА УЛИЦИ. ЕКСТЕРИЈЕР. ЈУТРО.
Пред касарном су упрегнута два фијакера. Есад-паша са делом, своје гарде, митрополит Јаков и посланик Гавриловић. Из касарне излазе краљ Петар, професор Ђукановић, доктор Симоновић, пуковник Тодоровић…

КРАЉ ПЕТАР (хоће да се поздрави са Есад-пашом): Екселенцијо…

ЕСАД-ПАША: Ваше величанство, поздравићемо се у Драчу… И тамо ми је престоница… Моме кајмакану сте одбијали пратњу, мени не можете…

КРАЉ ПЕТАР: И нећу екселенцијо!

ЕСАД-ПАША: Морам да за Вас будем сигуран и да проверим Италијане… Ви Срби кажете: Латини су старе варалице… Откад су пришли савезницима… Савезници су их одредили да вас, Србе први сачекају… Они све то користе и окупирају ми луку по луку… А вас, исцрпене, упућују на марш, све од Скадра до Валоне. Само је и нама и вама то требало… шта да им радим… да се бијем… изазвао бих савезнике и више то не би била борба против Италијана, већ против савезника. Трпим и чекам… Више им је, по оном што раде, циљ да буду господари обе обале Јадрана, неголи да што више Срба спасу…

КРАЉ ПЕТАР: Слутим…

Краљ Петар седа у фијакер са митрополитом, његовим ђаконом и доктором Симоновићем. Есад-паша седа у други фијакер са пуковником Тодоровићем, професором Ђукановићем и својим кајмаканом. Колона крене под пратњом.

 

 

АЛБАНИЈА. СКАДАР. ШАТОР НИКОЛЕ ПАШИЋА. ЕНТЕРИЈЕР. НОЋ.
У шатору чкиљи карбидна лампа. Никола Пашић се држи за главу. Улази генерал Петар Бојовић. Пашић га скоро не примети.

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Звали сте ме, председниче?

НИКОЛА ПАШИЋ (тргне се): Имамо… овај… проблеме, господине начелниче… проблеме са заробљеницима и савезницима…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Шта је у питању? У свему смо испоштовали Женевску конвенцију. Давали смо им предност током целог повлачења.
НИКОЛА ПАШИЋ: Овај… сад Италијани хоће да евакуишу прво заробљенике, овај… па тек онда нас… бојим се побуне…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Ко да се побуни?… наши мученици?

НИКОЛА ПАШИЋ: Бојим се побуне официра… виших поготово…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Господине председниче, не сумњајте у официрску част… али сумњајте у то кад ће почети „тек”… бојим се да Италијани са нама све отежу са неким недокучивим циљем… Не дај, Боже, да буде оно што слутим!… Да хоће цео Јадран, а да им га ми овде први бранимо…

НИКОЛА ПАШИЋ: Овај… уједи се за језик, генерале…

(…)

 

АЛБАНИЈА. СКАДАР. РЕГЕНТОВА СОБА. ЕНТЕРИЈЕР. ДАН.
Регент је на кревету мало приподигнут јастуцима. Испред кревета где су његове ноге седе на клупи председник владе Никола Пашић и генерал Бојовић, начелник Генералштаба. Ту је и ађутант Драшкић који је унутра увезао медицински сточић на коме је сада телеграфски апарат.

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: Мислите ли да су нас савезници обманули?

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: По стању у коме смо се нашли – јесу.

НИКОЛА ПАШИЋ: Нису. Они су хтели најбоље.

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Видимо.

НИКОЛА ПАШИЋ: Они су дочек српске војске препустили Италији… а Италија то покушава да искористи само у своје интересе.

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Окупирала је албанску обалу… Не да нам на њу. Зауставља нас на рекама са претњом пуцања… Не обзире се што нам се гониоци примичу… Сад смо на две стране испред… Испред су „савезници” Италијани с једне стране… с друге стране су нам, опет, Аустроугарци и Немци… И према једним и према другим смо леђима у леђа…

НИКОЛА ПАШИЋ: Све смо чинили, уз помоћ њихових министара изасланика да владама савезника… овај… кажемо… овај… у каквом смо безизлазном шкрипцу…

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: А они?

НИКОЛА ПАШИЋ: Они су дочек наше војске и избеглица поверили Италији… и кад јој не верују… овај… верују јој… Уздали смо се… овај… и још се уздамо…

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Сад смо на ивици свих ивица.

НИКОЛА ПАШИЋ: Овај… Преостаје нам руски цар, височанство… Само цар!… Ја сам, и што се руске владе тиче, чинио све… Сазонов ми одговара, као да ме смирује… Само цар, височанство!… Овај… рећи му да је догорело… А цару се само Ви можете обратити по устројству!…
РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: Не могу, јер је то могу као одлагање, морам, и то одмах!… Панто, је ли можете одмах да шифрујете?

МАЈОР ДРАШКИЋ (вади шифарник и седа за апарат): Могу, височанство!

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: У најтежем тренутку по моју војску и мој народ обраћам се Вашем императорском величанству, јер све обећано од Савезника ми овде у Приморју јадранском нисмо ништа нашли, сада смо пред најжалоснијим свршетком. Ја сам увек полагао своје последње наде, са молбом на Вашу високу интервенцију да бих војску спасао од сигурне пропасти, да бих је могао у миру припремити за нове напоре, који предстоје и њој и савезничкој војсци. Ја се надам да ће овај мој апел очајника наћи одзива код Вашег императорског величанства, које се увек очински старало за Српски народ и да ће одсудно интервенисати код Савезника да спасе српску војску од катастрофе коју није заслужила и која предстоји…

(…)

 

АЛБАНИЈА. ХОТЕЛ АЛБАНИЈА. КРАЉЕВА СОБА. ИНТЕРИЈЕР. ДАН.
Хотелска соба краља Петра, вероватно и највећа у хотелу а ипак мала, са најбољим комадима намештаја које чине баштенске столице а овај дерутни хотел има. Краљ Петар и Пиерон де Мондезир загрљени. Генерал задржи краља у загрљају колико из срдачности, још више да се краљ стабилизује на ногама. Пусти га из загрљаја тек кад је у то сигуран и лаћа се писма са којим је ушао.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Ваше величанство, да почнемо у почасти у којој сте… Почаст Вам даје председник Француске Рејмон Поенкаре:
“Сире, користим се журно одласком господина генерала Де Мондезира у Врховну команду Краљевске војске, да преко њега предам Вашем величанству Ратни крст као израз дивљења које су Ваше високе врлине изазвале у француској војсци. Овим одликовањем Француска се клања јунаштву српске војске и њеном владаоцу. Ови почасни знаци само су мали доказ осећања Француске према српском народу и жеља за коначни успех његовог оружја Изволите, сире, примити уверење мојих осећања, високог поштовања и трајног пријатељства.
Рејмон Поенкаре”.

Краљу Петру су овлажене очи. Генерал Де Мондезир показује Ратни крст. Краљ га узима, гледа и љуби.

КРАЉ ПЕТАР: Подсећа ме на медаљу из 1870. коју сам стекао бранећи Француску.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Били сте у Легији странаца…

КРАЉ ПЕТАР: Био сам странац у Француској… Био сам у одбрани Француске револуције, а не у стварању француског колонијалног царства које се и даље републиком зове… Нека овај крст буде залог да ће одсад Француска бранити мој народ.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Ваше величанство, молим Вас за допуштење да Вам крст лично приденем на блузу у име Председника.

Генерал Де Мондезир качи Ратни крст на груди краља Петра. Загрле се. После дугог загрљаја краљ се с муком спусти у баштенску столицу, показујући руком генералу да и он седне. Између њих је низак плетени сточић са бокалом воде и две чаше. Испред краља је и мало бронзано звоно.

КРАЉ ПЕТАР: Моја захвалност Француској и вашем Председнику већа је него што је могу у овом часу показати. Видите ме, генерале, свег у моралној и физичкој патњи… Мој очај је дубљи од свих дубина овог мора… Хоће ли Србија у њега потонути?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Неће, Ваше величанство…

КРАЉ ПЕТАР: Ко неће дати?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Ми, савезници Србије.

КРАЉ ПЕТАР: Савезници? И Италија?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: И она је сада са савезницима…

КРАЉ ПЕТАР: Са савезницима, тако да је запосела албанску обалу, а српску војску и народ једва да пушта на њу… Атлантида је потонула у мит… а Србија покушава да не потоне у савезничку равнодушност.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: И овај орден нашег председника говори о нашем француском дивљењу за ваше часне победе на Церу и Колубари и ваше витешко повлачење пред толиким непријатељем.

КРАЉ ПЕТАР: Све наше победе су часне, али смо у њима бранили и част својих савезника… Повлачимо се са толиким жртвама… Повлачимо се да бисмо на крају остали часни победници… Хоће ли нам то савезници дозволити? (краљ је резигниран) Судећи по савезници Италији, тешко да ће.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Тешке речи… Зашто тако кажете, Величанство?

КРАЉ ПЕТАР: Зато што смо ту укопани…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Немојте тако, Ваше величанство, моје изасланство је тек почело, али ће неуморно да ради за Ваше војнике и Ваш народ… Телеграми које смо примали током вашег повлачења од господина Пашића, вашег председника владе, и од нашег министра посланика Бопа, мада са закашњењем и често нецеловити, били су веома узбуњиви… Саставили смо мисију најбрже могуће и добили најшира овлашћења. Генерал Жофр ме је пред полазак примио у Шантијеу и рекао да се мора спасити и оспособити најмање педесет хиљада српских бораца да би још постојала српска војска.

КРАЉ ПЕТАР: То је мало више од трећине броја војника који су ушли у Албанију…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Жофр је рекао најмање, а ја ћу ићи ка највишем.

КРАЉ ПЕТАР: Можда ће нас Италијани, не дајући нам на обалу и у спас, са толиком глађу свести на тај мали број.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Приклониће се и они вољи савезника…
КРАЉ ПЕТАР: Са генералом Бертотијем?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Не знам шта се десило, Величанство, између Вас и генерала Бертотија…

КРАЉ ПЕТАР: Ништа се није десило. Оно што сам хтео да сазнам он тврди да не зна, оно што намерава неће да каже. Није ни брбљив као Италијани… Потуљен је и није искрен… За разлику од Есад-паше који искрено штити Србе, и то од својих.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Видим да је велики неспоразум у питању…

КРАЉ ПЕТАР: Он је са тим неспоразумом дошао у Албанију… да не кажем послат… Ту је да прави каријеру, а да не учини ништа… Да се јуначи против немоћних и слабих… Да нас уставља на албанским рекама… Стално смо између оних који нас гоне и његових спремних да пуцају… Ако је неспоразум, то је међу савезницима… Савезници су требали да се труде да нас извлаче из шкрипца пре него што смо дошли довде. Сад смо ту и у каквим тешким приликама… Не видимо никаква решења…

Док краљ Петар и Де Мондезир разговарају седећи у баштенским столицама које су уз прозор, обојица виде једну јадну прилику младића који одоздо гледа у прозор.

АЛБАНИЈА. ВАЛОНА. ШТАБ ГЕНЕРАЛА БЕРТОТИЈА. ЕНТЕРИЈЕР. ДАН.
Командни кабинет генерала Бертотија у згради италијанског штаба. Генерал Де Мондезир код генерала Бертотија.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Генерале, прво хоћу да вам захвалим на љубазној пажњи при моме искрцавању.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: То ми је била дужност, господине генерале, на то ме обавезивала и ваша дужност која ме, у неку руку, на савезничкој командној линији чини вама потчињеним.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Потчињеним? Немојте!… Ви сте овде сила… Бар по броју дивизија… а ја сам само на челу прво француског, потом савезничког изасланства.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Чекам вас од јутра… Послао сам пред вас свога личног ађутанта, мајора Сичилијанија…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Био је веома љубазан и предусретљив… Захваљујући њему добио сам аудијенцију код српског краља Петра.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ. Добро да то знам… Учинио је то без мога знања.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Како то да схватим, генерале?… Ви му то замерате? Хвалим његову предусретљивост.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Мајор Сичилијани је требало да вас прво доведе к мени… па да видимо да ли вам вреди ићи код краља Петра.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Да видимо?

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Да се усагласимо у упутима и интересима ваше француске и моје италијанске владе.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Шта да усагласимо?… Савезници смо!…

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Да смо то урадили, видели бисте да није требало да идете у аудијенцију…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Како, није требало?…

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Није требало да идете, јер нема сврхе… Краљ Петар је, да тако кажем, пензионисани краљ… Однос према њему може да унесе смутње у нашој сарадњи.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Има и те какве сврхе! Да нисам био у аудијенцији не бих могао да вас сад питам што сте уставили изгладнеле и исцрпене српске регруте у мочвари на Војуши.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Зато што их је ту најлакше било зауставити.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Што сте их уопте уставили?

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Они су заражени… Нећу да моје војнике заразе тифусом…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Они су сви пелцовани на тифус. Срби су га страшно искусили после првих победа.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Зар се против тифуса може пелцовати?… Они много умиру.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Они умиру од глади…

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Драго ми је да моји војници не умиру.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Претили сте им да ћете пуцати.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Само ако ме буду принудили.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Моји ће лекари сутра отићи на Војушу… да би регрутима после храна могла бити одмах достављена.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Зар ваши лекари треба да побију моју генералску заповест?
ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Само да утврде да нема болести против које је ваша генералска заповест.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: А част моје заповести, генерале?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: То је ствар ваше части… Ја ћу мисију која ми је поверена свуда, без одлагања, извршавати.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: И мимо мене?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Са вама, ако пристајете на овлашћења која имам.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Ако…

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Ако не пристајете, извештаваћу надлежне.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: И ја имам надлежне.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Не сумњам!… Консултујте их!… Ја имам овлашћења и да, без обзира на грчку неутралност, могу користити острво Крф, само у хуманитарне разлоге. Тражићу да регруте евакуишемо тамо. Из најхуманијих разлога.

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Како то мислите мимо мене?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Не мимо вас, генерале, већ са вама!

ГЕНЕРАЛ БЕРТОТИ: Како са мном?

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Онако како сте на Сицилију евакуисали 22 хиљаде заробљених Аустроугара. Тако ћете и на Крф 18 хиљада српских савезничких регрута.

ГЕНЕРАЛ БЕРОТИ: По наређењима које имам држаћу обалу док се не одлучи где ће се и одакле српски војници и избеглице евакуисати.

ГЕНЕРАЛ ДЕ МОНДЕЗИР: Регруте ћемо прво, јер не могу чекати.

(…)

 

ГРЧКА. КРФ СА СВОЈИМ ОСТРВИМА ЛАЗАРЕТ И ВИДО. ЛАЗАР. ЕКСТЕРИЈЕР. ЈУТРО.
Бродови који су у крфској луци. Чекају да се искрцају. Срби који долазе на Крф приспевају на Лазарет. Ту се врши одвајање болесних и здравих. Дезинфекција једних и других. Болесни се издвајају за Видо, а остали за Крф. Раздвајање на Лазарету врше лекари. Дежурни лекар је доктор Станимировић. Његова је прва тријажа. Ту је потпоручник Станислав Винавер, ађутант крфског пристаништа и као полиглота тумач у свим неспоразумима. Доктор Станимировић разврстава прву групу.

ДОКТОР СТАНИМИРОВИЋ: Крф… Видо… Видо… Видо… Крф… Крф… Видо… Видо… Видо… Видо… Крф… Видо… Крф… Крф… Крф… Крф… Видо… Спремите нову групу!
(…)

 

ГРЧКА. КРФ. РАТНИ ПРЕС-БИРО. ЕНТЕРИЈЕР. ЈУТРО.
У ратни Прес-биро улази француски новинар Анри Барби. Пролази салу за телеграфисање. Поздравља се са Слободаном Јовановићем.

АНРИ БАРБИ: Добро јутро! Моје поштовање, професоре Јовановићу!

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ: И моје, ништа мање… Господине Барби два дана вас нисмо видели…

АНРИ БАРБИ: Један сам био на Виду… а другог сам одболовао што сам видео… Сад бих хтео да пошаљем извештај за Париски преглед..

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ: Зато смо ту.

Анри Барби седа испред телеграфисте. Телеграфиста му даје знак да може почети да диктира.

АНРИ БАРБИ (диктира): На острву Виду је Шести батаљон шасера успео да начини привремену болницу, али се у болницу за већ неколико дана претворило цело острво… Сви који овде стижу веома су болесни и овде их по болестима одвајају. Затим се одвајају они који изгледаху да ће брзо подлећи од оних који имађаху наде да ће се спасити. Смрт коси сваког дана и како се умрли не могу сахрањивати у тој исувише каменитој земљи лешеви се спуштају с једне мале стене на песковиту обалу. О тим спуштеним лешевима, који су већ ослобођени одеће која се опет спаљује, сведочи једна наша добровољна болничарка: „Лешеви, наслагани као цепанице дрва, по четири у реду, на неком месту и по шест, свако јутро бивају покупљени у чамце који их одвозе до укопног брода Свети Франсоа од Асиза… Тешимо се да се број лешева смањује, пошто је мање и оних којима по оценама лекара није било спаса…”

(…)

 

ГРЧКА. СОЛУН. ЦРКВА СВЕТОГ ДИМИТРИЈА. ЕНТЕРИЈЕР. ДАН.
У најстаријој солунској цркви Светог Димитрија пред олтаром је сам краљ Петар. Моли се за у море сахрањене.

КРАЉ ПЕТАР (шапће молитву): Свети Димитрије, били су твоји ратници, стани испред њих тамо где су… Свети Никола, заштитниче мора и морнара, дај им мира у дубини морској… и заштити морнаре да нам деца стигну здраво и добро!…

Чују се кораци. Као да неко стаје иза краља Петра. Краљ Петар се нагло окрене и иза себе види фреску Светог ратника Димитрија. Насмеши му се с поздравом.

КРАЉ ПЕТАР: Хвала ти, Свети ратниче, што си ме чуо.

(…)

ГРЧКА. ЕДИПСОС. ЦРКВА НА ЕДИПСОСУ. ЕКСТЕРИЈЕР/ЕНТЕРИЈЕР. ПРЕДВЕЧЕ.
Стара црква на Едипсосу. Краљ Петар долази пред цркву. Проба врата. врата нису закључана. Отвори их широм и уђе да разгледа цркву. Из олтарских врата излази непознати човек огрнут монашким плаштом.

НЕПОЗНАТИ МОНАХ: Ваше величантсво…

КРАЉ ПЕТАР:Молим? Ја нисам никакво Величанство, ја сам…

НЕПОЗНАТИ МОНАХ: Опростите, генерале Топола…

КРАЉ ПЕТАР: Кад знате моје име, шта хоћете?

НЕПОЗНАТИ МОНАХ: Да Вам кажем да по Едипсосу слободно идете свуда и сами… Ми Вас чувамо…

КРАЉ ПЕТАР: Ми? Ко сте ви?

НЕПОЗНАТИ МОНАХ: Ми смо ми… а мене знате… срели смо се у Београду, у Вашем двору, када је Грчка потписивала војни уговор са Србијом о узајамној сарадњи и о савезу за случај да једна од потписница буде нападнута…

Раскопчава и разгрће плашт. Испод њега је цивилно одело. Краљ Петар види Елефтериоса Венизелоса, негдашњег председника владе Грчке.

ЕЛЕФТЕРИОС ВЕНИЗЕЛОС: Мој потпис је на том часном уговору.

КРАЉ ПЕТАР: Елефтериосе (поздравља се срдачно и грли Венизелоса), мој Елефтериосе…

ЕЛЕФТЕРИОС ВЕНИЗЕЛОС: Тако сте ми понављали и у Београду, Величанство, кад сте ми поклонили свој младалачки превод Милове књиге О слободи… Рекао сам да је слобода основа мога имена. Рекли сте да ме име обавезује. И то сам са поносом отада понављао… Сада се стидим што Грчка тај уговор није одржала у времену кад је Србији било најтеже… То нам је, Величанство, и Грчку поделило. Једни смо ми, а други они… Срећом, и они нису отишли Аустроугарима и Немцима, мада су били толико звати, мада је и краљ осећао зов немачке крви… мада је краљ хтео, Грчка је бар остала неутрална.

КРАЉ ПЕТАР: Спречило је оно ваше: „Грчка је исувише мала земља да би толику подлост учинила.” То вам слободни свет наших савезника памти и памтиће.

ЕЛЕФТЕРИОС ВЕНИЗЕЛОС: Нисам то рекао за свет, већ за нас. Бар нас није гурнула у амбис. Задржала нас је.

КРАЉ ПЕТАР: Та мисао је достојна Сократа. Бојао сам се да и сократову судбину не доживите.

ЕЛЕФТЕРИОС ВЕНИЗЕЛОС (насмеје се): Још могу…

У цркву улази пуковник Тодоровић, накашљава се у отвореним вратима. Неће да изненади. На накашљавање Венизелос закопча плашт и поново је монах.

ЕЛЕФТЕРИОС ВЕНИЗЕЛОС: Господине генерале, нека Бог да што мора, па и да се поново сретнемо… Едипсос је острво здравља и слободе… Лечите се и слободно ходајте!…
Монах одлази у олтар. Пуковник прилази краљу Петру.

ПУКОВНИК ТОДОРОВИЋ: Забринули сте ме, Величанство… изгубио сам Вас из вида и нисам знао куд сте пошли…

КРАЉ ПЕТАР: Што да бринете, пуковниче? Чули сте, овде нам сам Бог гарантује слободу…

(…)

 

АЛБАНИЈА. ВАЛОНА. ПРИСТАНИШТЕ. ЕКСТЕРИЈЕР. ДАН.
У луци је последњи брод за евакуацију Срба. На пристаништу су врховни командант регент Александар и начелник српског Генералштаба генерал Петар Бојовић.

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Ваше височанство, ми смо једини преостали Срби на овој обали.

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: Јесмо ли, генерале?

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Иза нас су само Аустроугари и Бугари.

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: Похваљујем, начелниче!

ГЕНЕРАЛ БОЈОВИЋ: Изволите, врховни команданте!

РЕГЕНТ АЛЕКСАНДАР: Генерале, напред марш испред мене!… Заветовао сам се да ћу бити задњи!

Укрцавају се на брод.

(…)

ГРЧКА. КРФ У КИШИ. ЕКСТЕРИЈЕР. ЈУТРО.
„Пада плаховита, потопска, бесмислена киша” – генерал Пиарон де Мондезир: Албанска голгота – успомене и ратне слике.
Генерали Де Мондезир и Бојовић гледају са терасе зграде у којој је Генералштаб како се, у страшном пљуску, српски војници постројавају испред једног огромног магацина са отвореним вратима. Војници се скидају и сапуњају под пљуском и сасвим наги улазе у магацин.
Магацин с друге стране: српски војници излазе у новим француским униформама са српским ознакама, носећи у рукама нове војничке цокуле са челичним пуљкама на ђоновима и постројавају се боси. Строј иде у недоглед.

(…)

 

ГРЧКА. КРФ. ХОТЕЛ У КОМ ЈЕ СМЕШТЕНА СРПСКА ВЛАДА. ЕНТЕРИЈЕР. ПОПОДНЕ.
Собе хотелског апартмана претворене у кабинет председника владе Николе Пашића. Код Пашића је Станислав Винавер.

НИКОЛА ПАШИЋ: Овај… ко је тај други Винавер и још Станислав, кога никако не могу да нађем?
СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Господине председниче, колико ја знам, једини Винавер, још Станислав, сам ја, потпоручник и ађутант крфског пристаништа.

НИКОЛА ПАШИЋ: Ти си и песник, је ли тако?

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Јесте, и песник сам.

НИКОЛА ПАШИЋ: А мени… овај… треба онај други…

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Који други, председниче?

НИКОЛА ПАШИЋ: Онај што је у Паризу студирао математику…

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Ја сам и тај, господине председниче… Студирао сам математику на Сорбони код професора Анрија Поенкареа. Ако нисам био један од бољих студената, био сам један од најзанимљивијих… Стављао сам математичке загонетке у песме…

НИКОЛА ПАШИЋ: Ти си тај… Што се не кажеш? Овај… хоћеш да те тражим са лучем?

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Што да се кажем кад ме сви знају?

НИКОЛА ПАШИЋ: Да се кажеш јер треба да се кажеш… Јер је тај професор Поенкаре питао свога брата председника Поенкареа… овај… да нас пита за тебе…

СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР: Хвала му.

НИКОЛА ПАШИЋ: Спакуј се ноћас и сутра ћеш бродом са генералом Де Мондезиром до Марсеја па у Париз..