Датум објављивања: 27.10.2021

Шевкет Кешфидинов: НЕБО АМЕТ-ХАНА

 

 

Мокри се снег прилепио уз црно дрвеће и телеграфске стубове. Сунце није грејало. Црнпурасто лице пилотског аса је пребледело. Пењући се на први спрат контролног торња Амет-Хан се сам са собом расправљао:

– Не допада ми се! Не допада ми се твоје расположење!

– Опет нисам спавао… Присећао сам се мајке, брата. Онај проклети мај…

– Мисли о другом.

– Колико ми се већ година не мисли о другом.

– Онда одложи лет. Имаш ти право да одбијеш!

– Да одбијем? Ја, и хан и султан у истом имену?!

На аеродрому је чекао опасан метални лепотан, бомбардер ТУ-4. Под његовим је трупом висила мотор гондола, у коју је био смештен огледни мотор. Требало га је опробати у граничним режимима. Позната ствар. Ал’ срце пишти. Болеле су га слепоочнице. Тешко је било усредсредити се.

Главни инжењер и навигатор су заузели своја места и чекали радио телеграфисту Љошку Варобјева, који с појасом никако није могао изаћи на крај. Напокон се авион, режући фебруарску маглу, запутио онамо откуд је ноћу падао снег. Сад је овде било тихо. По невидљивим колосецима бродили су ретки облаци. Све хладнији азур безграничног неба подсећао је на море крај обала родне Алупке. Силовито суспрезан страх је попустио. Амет-Хан се први пут тог јутра осмехнуо. Колико је већ сати прелетео? Три, четири хиљаде? И сваки пут једнако одушевљење!

– Командире, улазимо у зону – зачуло се преко шлемофона.

– Отворите поклопце отвора. Јавите земљи. Почињемо са испуњењем летног задатка.

Наједном се авион затресао и Амет-Хану се смркло пред очима.

 

Сивим сферама лети

и скитај,

Нек се оркестар на подијуму

гласа,

Ал’ застаће и срце и елиса

уз лагану музику валса.

 

Време је прошишало, а он је живео као да се рат није завршио. При наредном заокрету, авион је поскочио. То је помогло да се реши обамрлости. Преплавио га је адреналин. Као да се поново чује сигнал за узбуну и опет је на репу „Месера“. Није време за опуштање. Битка још није добијена – напред!

Непријатељска четворка се приближила на великој висини. Чиликов и Јузов су први отворили ватру, али маслинасто-зелени су на то били спремни. Амет-Хан је помогао да се одбије напад на поручника Чиликова, но тад је и сам био погођен из другог „Месершмита 109Ф“. Успео је да умакне и узлети увис. Јузов није успео да понови финту. За трен ока се ловачки авион друга, остављајући црни дим за собом, ко стрела устремио надоле.

Авионска кабина се беспоштедно тресла. Дај, навише!

Амет-Хан се није плашио. Дисао је лако и чак слатко. Био је у свом елементу. Руке су чвршће стегле управљач. Ништа то није! И из горих се он шкрипаца вадио. Успео је надомак земље да се искобеља, кад се након једног испуштања није упалио мотор пројектила. Ох, и искусно возило је било злата вредно… Стаљинску су му награду за његово спасење дали, а да је друкчије испало, отерали би га у затвор. Држава је ценила машине више него људе.

Страшно је заударало на паљевину. Још више!

Исто се и у ЦК на паљевину осећало, кад је на улазу неко разнео боцу с керозином. Три године откако је Стаљин умро и нада се вратила. Решили су да моле за рехабилитацију кримскотатарског народа коју им нико није намеравао дати. „Вратите част, вуци, част вратите! Вратите нам домовину!“ Мршави чиновничић воденастих очију је пребројавши ордење на његовим прсима прихватио молбу и казао да при излазу не лупа вратима. У ходнику је секретар прошаптао „Промените Амет-Хан Султановићу пети стубац[1]. Такав херој – двоструки херој! – а такви корени, не иде. Трећи Вам због тога нису дали…“ Секретарове окице су играле између сивих зидова и горућих образа ратног ветерана: тамо-амо, тамо-амо. Оћутао је тада Амет-Хан. Ни данас ништа казао не би. Тад је занемео од узнемирења, а данас му, иако је само пола века прегурао, снаге једноставно није остало. А ништа зато, Аметка, сувишно ти себи дозволио не би, то до рата ни помислити могао ниси… Шта, не чујем? Ах, да. Дозволити… А ко је и помислити могао да ће се живот у миру тако увредљиво неправедним показати?

Амет-Хан је наставио кружити, у све веће и веће висине. На небесима је човек, више него игде на земљи, близак Творцу. На небу не би требало да буде сумње. Овамо неправда не досеже. Овде ко су ти родитељи и колико си ордења добио никаквог значаја нема. Летео је неспутано, не осећајући ни један једини показатељ који би означио препреку.

Главобоља је попустила. Истекла је вишегодишња горчина. Проветрила се увређеност. Кроз равномерни бруј непознати женски глас певао је: „Амет-Хане! Ти си симбол своје земље, Амет-Хане…“ Вечност је постајала све ближа. Испружиш руку и осетиш звезде на длану.

…Са земље нису губили наду да ће се пробити, али у авиону је био мук. Нико од чланова посаде није преживео. Тело Амет-Хана Султана нашли су кроз неколико дана.

Превела с руског: Нина Симић Панић

__________

[1] Поље за националну припадност, прим. прев.

ШЕВКЕТ КЕШФИДИНОВ

Графички уметник и прозни писац рођен 1991. године у Чирчику (Узбекистан). Дипломирао је на симферопољском одељењу Кијевског државног универзитета културе и уметности. Члан је Савеза писаца Републике Крим.