Датум објављивања: 27.11.2021

Јасмина Ћирковић: НИЈЕ СМАРАГД ИЗГУБИО СЈАЈ

 

ПРЕД КАПИЈОМ НЕБА

 

Ја сам очајна, у болном пламену.

Звездани путник у суровом крику.

Плес очаја – рука на ледном рамену.

Усудно крвава душа у злом урлику!

 

Глумац у докрајченој монодрами.

Излизана позајмица крунских сведока,

Остављени пурпури су раздељени грами.

Уденута игла прети убодом дубини ока!

 

Властелини живота оргијају усред ноћи.

Клањам се чистоти разбразданих бора.

Кроз безброј изневерених капија проћи;

 

Тек душа осцилира изван кртости тела.

По лицима се хвата непролазна кора.

Лик ми чами испод спуштеног вела!

 

 

У ЗАТИШЈУ НАДЕ

 

Тражим те у посејаном семену.

У дукату што сјајем бистрим лечи.

Налазим те у неухватном времену,

које у мимоходу сатире и звечи!

 

Штипа ме мраз страха по образима.

Одавно моје литице хлади север…

И када је врелина срце обузима зима,

леди ми образе, зубе, врат и ревер!

 

Димензије се растачу у расејању.

Одбегли кораци, путања јењава…

Узалуд се надам тихом благостању,

 

дозива ме небо оплавељеног лица.

Косу с главе свемирски ветар пребројава.

Ја у затишју остављам светло лојаница…

 

 

СЕБИ

 

Није ово записник, уцртана мапа Ваша Висости.

Ово су крвави ожиљци,

траг вучјег хода снежним стазама планинским.

 

Није смарагд изгубио сјај.

Ружа краљевски трон.

Овде владају ветрови,

као чистка,

бескрај се поигра као првослој.

 

Нисте ме матирали на шаховској табли живота.

Он је већ давно са мном у игри.

Безбрижност задрема,

слап хуком надјача врисак, сабира се векова слој.

 

Нисам ја селица која бежи.

Нити море гута моја бремена. 

Ја штитим шкрињу која на дну лежи,

за вечита времена.

 

Обрисе хватам јер губе облик.

Истине кривуља срушеног сјаја,

на маргини сужањ лежи,

сопственог идеала!