Јефим Бершин: Бацив живот свој пред ноге сину


          У Москви је завршена прва сезона међународне награде “Антоновка. 40+”, која је успостављена у знак сећања на Алексеја Константиновича Антонова – песника, писца, драмског писца, критичара, наставника Књижевног института.
         У Руској државној библиотеци названој по Лењину објављена су имена победника у четири главне и три додатне номинације, као и добитника у специјалним категоријама прве сезоне. Читаоци Жрнова биће на време обавештени о почетку друге сезоне и прихватању радова.
            Данас вам представљамо креативност победника у номинацији поезије: Јефима Бершина.

            Јефим Бершин је песник, прозаик и публициста, аутор поетских збирки „Снег над Печором“, „Острва“, „Комадић“, „Предводник кише“, „Метафора небитија“, „Сечени ваздух“. Заступљен је у многим колективним поетским издањима, као што је антологија руске поезије „Строфе века“. Аутор је романа „Маске духа“, „Кловнов асистент“ и уметничко-документарна књиге о молдавско-придњестровском рату „Дивље поље“. Бершинови стихови, проза, чланци и есеји објављују се у неким од најзначајнијих књижевних издања, како у Русији, тако и у другим земљама. Његова су дела преведена и објављена у САД, Немачкој, Швајцарској, Израелу, Аргентини, Румунији, Македонији.  Јефим Бершин је добитник медаље Фридриха Шилера Европске академије друштвених наука.

             Информацију о овом конкурсу и песнику Бершину послала нам је уредница часописа “Жрнов” за Москву и Русију Наталија Јелизарова, која је и члан Организационог одбора награде “Антоновка 40+”.

           Песме Јефима Бершина превела је и препевала наша сарадница Нина Симић.

 

 

Јефим Бершин: Триптих

 

1.

 

Господ ми водича не додели, ето.

Не знајућ, окренут ли сам истоку, ил западу,

отргавши се, баш ко са ланца псето,

јуришам, оријентишући се према запаху

 

док октобарски пљусак непрекидно лије,

због јесени, због трулежи лањске,

враг – мени враг више није,

ни Вергил – Вергилије,

а преда мном – ни дна, ни светлости вањске,

 

ни улице, ни засека у пањ утиснута,

нити једнога звука.

Тек уз неки контејнер,

подерав шапу, мокри кер,

по песку црта схему животнога пута.

 

2.

 

Чему пут ако нема краја ни конца?

Чему у крајолику јасикином

игра у улогама сина и оца,

ако нам, у бити, није бити ни оцем ни сином,

 

ни велемајстором, ни глином? Што би безглаво

промрзли пас, док ко из кабла лије киша, 

од животних матрица сав изнемогао

за јатом ждралова почео да јуриша?

 

Слободе нема!

Предводник невидљив голим оком

мења вечност за лета и часе.

Ал до рупа прогризеним хоризонтом

илузија слободе још прикрива се.

 

3.

 

Како бих се на кругу шестом

ил седмом, кад пресуши вера,

зауставио, вратио у свој дом

и намагарчио Луцифера.

 

Ал нема више ни дома, ни трема

у пространству где ни излаза, ни улаза нема.

Како је сладострасна, како погубна природа

од које је без почетка и краја ткана слобода.

 

Вришти огањ. Снаге ноћи већ су на измаку.

И право сред бездна што кипти и врије,

проламајући се кроз већ познату ноту сваку,

безумствују звуци победоносне симфоније.

 

*  *  *

 

Сети се, Господе, та то сам ја –

заоденут у нову одећу.

Крај мене је и мати моја

на раскршћу.

 

Стојимо тако сред кишна невидела

једнога јужна поднева врела.

Баш као по обичају нешто чекајући.

Присети се, Свемогући!

 

Сам си ме бирао и сам ниси препознао,

а, како видим, нећеш ме ни упознати блиско.

Ништа ја теби нисам доказао.

А ни ти мени ниси – доказао исто.

 

 

*  *  *

 

У освит последњег дана

крај ограде где је Нескучна башта

васкрсните ме за живота,

после смрти – збиља нема рашта.

 

Васкрсните ме док овај живот траје,

кад се јутро пресијава ко од седефа права.

Ускрснућу баш као што и жар искра је

спремна међ кременом и огњилом да васкрсава,

 

не бих ли чуо дише ли лоза убрзано,

приступајућ испуцалим камењарима,

не би ли ми се у очима сунце зарно

разливало, попут вина у бокалима.

 

Васкрсните одбачени град,

онај, по ком сени блуде у сенкама,

у ком се уморни ноћни виноград

опрезно прикрада зидинама,

 

онај, у ком је мајка не склопив ока,

бацив живот свој пред ноге сину,

излазила на обале Дњестра воденога,

уместо к сину ко у пустињу.

 

Као што заборављену старину

васкрсава ситничави историчар,

васкрсните за живота домовину.

После смрти већ је свршена ствар.