Датум објављивања: 08.05.2022

Љиљана Браловић: КАДА СЕ НАДАМО КО БИЛО ДА СВРАТИ

 

МИ

 

Ми јесмо земља и јесмо стење

Гробље смо и ордење.

Јесмо и част и чест

И тврда вера у рову

И црни барјак на крову.

 

Ми јесмо шајкача на Церу

И опанак на Сувоборској греди

И рана на Колубари

И неброј оних ситних ствари

Које су заправо живот,

И колевка и ћивот,

Непоклек у ватри и на цичи

И свака глава би

да на Лазареву личи.

 

Ми јесмо и псовка и клетва

И комшијина цркла крава

И замандаљена брава,

Бора између веђа,

Окренута леђа и преорана међа.

 

Ми јесмо и када нисмо

И нисмо када сви знају да јесмо

И не жалимо труд

Да наша препознатљива ћуд

Остане баш овака, наопака!

Срби смо ми, преболели невоље све

И опстаћемо, из ината бре!

 

 

ЉУДИ ОД ОБРАЗА

 

Онаквих људи има ли

какви су до јуче ходали

уморном нашом Страдијом?

Људи од земље и образа

који над нама вихоре

и бистре мутне изворе

и када се телом  преселе

у далеке њиве господње.

 

Пази их горе Господе

Од лозе су нуморне:

И кад им тело почива

Душа им и даље закива

Част и образ за тврду веру

Па  везују небо и земљу

Да се не распадне.

 

Одлазе полако најбољи,

Небесима по вољи.

Ми на земљи, све немљи,

Тужимо и радимо

И вером видамо рану љуту

Да ћемо се срести опет

У божјем скуту.

 

 

ОД ЦВЕТИ ДО ЦВЕТИ

 

Чекамо те Милоше

од Цвети до Цвети

да банеш са пуним бисагама речи,

оних што ваљају и на ране,

за дане које се не мењају кроз векове.

Скупили смо се испод грма,

промрзли и најежени,

слана нам на рамена пала

иако је гора скоро олистала.

Осакаћених смо руку

и отањеног образа,

па и ако дођеш,

немаш коме барјака предати

нити кога сабљом подстакнути,

но сам да кликнеш упремас:

Ево мене, а што нема вас?

 

Надамо ти се у глуво доба,

да нови запис закрстимо,

али изгледа да си нас заборавио,

као што нас је и Бог заборавио.

Пред њим ти не вреди

да клечиш, Књаже.

ришту трава и незаборава

 

 

 ПРВИ СНЕГ

 

Годинама када падне снег,

онај први, што препадне село,

напада поврх прошћа и амбара,

и подсети колико је белих дана

од Никољдана до Ђурђевдана,

када се надаш ко било да сврати,

да на капију бане и најгори неко – 

нашој кући први дође весели Миленко.

 

Миленко беше, душа му проста,

скитач у излизаним опанцима,

омеђен облацима, несхваћен у селу.

Замерали му лутања по свету:

детету само земљу и невољу оставио,

женама се бавио, тамо по Банату,

а причао да црнчи и печалбари

да сина медом и млеком нахрани!

 

Додуше, ни он за село није марио,

мирно је старио уз прегршт успомена:

Ех, то су била времена! Пара и жена

као блата, а Мађарице живе жеравице,

ако се наканим ниједна ми није омакла!

Ни ови домаћини што су бољи од мене,

ништа неће са собом у земљу понети,

нити ће их по каквом добру помињати!

 

Јуче је пао снег, онај што препадне село.

Бело на све стране, и прошће и амбар.

У мени неки дамар препознаја Миленка.

Oмеђен облацима, у излизаним опанцима,

корача, сметове гази, снегове да порази,

и није га брига колико је снежаних дана

до Ђурђевдана. И на оном свету му лепо

што сваког првог снега помислим на њега!