Датум објављивања: 25.03.2021

Љиљана Браловић: КУЋА БРАЋЕ КОЈА СЕ НЕ ДЕЛЕ

 

 

ГРЛИЦЕ НЕБЕСКОГ ДОБРИЦЕ

 

О, Добрице, разливадило се,

мило земљи  па опролећила …

 

Бију ковови о баквице,

окреће Гружа вито воденице,

буди свице и Калипоље.

А ти се од невоље занебесао,

сабираш децу и грлице,

кујеш неке нове бројанице

да нас, земне, окрилатиш у птице

и поведеш под зидине Грачанице.

 

О Добрице, има ли са Таламбаса гласа

који у оба света само бесмртни чују?

 

Чује ли се на небеском своду

како траве певају твоју оду роду,

исплакану и испевану у живу рану:

запис о нашој земној гробљанији –

болнији и гнојавији од свих рана

са бојишта и мегдана?

 

О, Добрице, ти ниси ни овде шапутао…

 

Сада када си се налутао,

груни једну муњом Светога Илије,

биће милије и земљи и костима

да од твоје речи изгоре

него да је лажима уморе

они које си слутио

 и песмом љутио

па те и по небесима прогоне…

 

Запевај из свег гласа

горе где праведни бдију,

у име Христа Спаса

опевај небеску Србију!

 

 

ВЕНАЦ ОД МАЈЧИНСКИХ СУЗА

                                       

Објавише ,,Српске новине,, деветсто осамнаесте:

,,Обавештавам српску јавност да ми се угасила кућа.

Пре два дана погинуло ми је и четврто дете. ,,

А та жена у црном што још сама

Зеитинликом тумара

и венац од суза плете

за четири своја угашена сунца,

то је Уркић Живана од града Голупца,

што је испратила четири каплара

међ оних хиљаду и триста.

 

Дошла да мртвима донесе дара:

Сељачке колаче и вунене чарапе, четири пара,

грумен земље испод јоргована,

свеће, славску икону и шаку дувана.

Донела је и четири везена пешкира,

што им беше за свадбу наменила:

Два иста, за близанце Стојана и Јована,

један за средњег брата, Милоша, матуранта,

и један бели са највише навезених слика

за најстаријег, Љубана, будућег правника.

 

А новине објавише да се угасила кућа

Николе Уркића, учитеља из Голупца,

па мајка од суза венце исплела

те их са она четири пешкира

везала  на четири безимена крста

јер и ту су погребена деца српска

одабрана међ оних хиљаду и триста

да леже под туђим небом

док их мајке по именима дозивају

преко сињег мора, преко бестрагија

и непребола:

Оооо Стојане, Јоване, Милоше,

Љубане, и ти Станиславе и ти Круниславе

и ти и ти и ти…

и сви ви безимени чијим се именом

угаси кућа а роди слобода.

 

                    

НАША ДЕЦА

 

Наша су деца одлазила, још замлечена и нејачка,

Са мрвом зрачка у недрима

 и паром вунених чарапа у торбама,

Неким кривим, непровереним путевима.

 

Одлазила у нешто што се зове почетак,

Неки град, нека школа или нека нада

Од бола и откидања, од страдања

Од жеље да се одмах врате под мајчин скут.

 

Одлазила на пут деца сељачка, још нејачка,

Несвикла на даљине, на судбине,

На горде људе, на сујете,

Уклете улице и неузвратне љубави.

 

Носила су наша деца са собом

Заклетву над ђедовим гробом

Да чувају част и чест

И свест да су већ одрасли људи.

 

Одлазила су наша деца,

Одлазила деца сељачка,

Махала им марама, шајкача,

Одлазила… и још одлазе…

 

 

        

ПРАГ

 

Ако се случајно запиташ, чије је ово,

чија је ливада, чије је стадо, чије небо, птице, сунце,

ако се случајно запиташ ти Србине,

ако се запиташ  Арнаутине, странче,

ако се запиташ ти кућни

или ти раскућни душманине,

ако се запиташ чија је вода и чија гора,

ако се случајно запиташ,

отиђи у Високе Дечане и погледај у праг

манастирске богомоље.

Ако се запиташ дуго гледај у камен-праг

удубљен босим ногама, опанцима,

војничким цокулама, ђоновима,

излизан табанима, вековима,

онај камен Србине, Арнаутине, странче,

кућни и раскућни душманине,

онај камен под којим леже сва четири Јеванђеља,

онај камен изједан упорношћу ходочасника,

вером трпљеника, молитвом богоугодника,

онај камен темељник Христопоклоника,

онај камен, онај праг-камен,

рећи ће ти чија је ово земља и чије небо

и чија ливада и чије стадо,

онај камени праг у цркви Високих Дечана,

онај праг у коме су записана сва четири Јеванђеља,

онај праг удубљен табанима верника,

онај праг што је мајка свега што је српско,

онај ће ти праг рећи све!

 

 

 

КУЋА БРАЋЕ КОЈА СЕ НЕ ДЕЛЕ

                                 

                                  ( Где влада слога ту станује Бог. Д. Недељковић)

 

Сва моја лутања по свету

беху потрага за смислом.

Падах као рањена

птица у лету,

устајах још више обезнањена.

Трагах, вазда посрћући,

а одговор нађох у кући

пријатеља мог:

Тамо где влада љубав,

ту станује Бог!

 

Мој пријатељ живи у кући

Браће која се не деле,

на тромеђи поштовања

слоге и љубави,

а кућа, толика је она

да би стала цела васиона!

Плави свод јој је кров,

а темељ од традиције

а сасвим нов,

зидови су од добрих жеља,

песме и весеља.

 

Када путник с неке стране

бане међу укућане

кућа се обрадује и стане расти

да дочек дигне до почасти!

Оџаком кроз небеса мине

као да за госта бере звезде,

и од радости као дукат сине.

 

Браћа на трпезу изнесу љубав

пре соли и хлеба,

ђаконија разних,

што треба и не треба,

и све од самог љубља:

богољубља, частољубља,

радољубља, човекољубља…

А трпеза, већа од пољане,

брод би цели могао да стане!

 

И сви намерници што бану

стану у кућу Браће која се не деле.

Сви се напију, наједу, провеселе

и добију браћу,

и они постану браћа

браћи која се не деле.

 

Сва моја потрага за смислом,

сва моја лутања и питања

добише одговор

у кући брата мог:

Тамо где влада слога,

ту станује Бог.

 

 

 

ВИДОВДАН

 

 

На Видовдан видову траву,

праву веру, образ и срце

на  сунце зором износим.

Пробудим кћер уснулу,

шаљем је бистром извору

у крчаг воде да захвати,

можда ће опет требати

Косовка девојка Србији.

 

На Видовдан рано ураним,

уље у кандило приносим,

кошуље сину доносим,

умесим чесну погачу,

можда га Кнез позове

на равно Косово поље.

Ако му устреба  синова,

Милоша, Ивана, Милана,

да ми гладан не оде.

 

На Видовдан озорим,

гором песму расточим,

не би ли ме чула царица,

пресвета наша Милица,

можда ме јутром зазове

да растерујемо гавране

низ поље као сејмене,

семе им се црно затрло.

 

На Видовдан не чекам:

обувам бесмртне опанке,

кораке уз небо управим,

веру пред Бога износим

и још се јаче помолим

за смртне и бесмртне.

Видовдан да нам осване,

тамо где је свитао и раније.