Љиљана Ђукић: СТРАХ СПАВАЧА

 

 

Страх спавача

 

По челу ће ми зелена трава нићи,

и да се пробудим она ми је јава;

са травом на челу где бих могла стићи?

Пођем ли одавде за травом ће Сава.

 

Птица ми побуну посеја у главу

к‘о неписан закон именице лêта.

– Љиљана, пожури да покосиш траву,

не дај пакосници сан да ти омета.

 

Kажем пријатељу: лаже ово време,

твоја кућа биља поново ме вара.

Вара ме и срце, спрема ми невреме.

видим: састале се Сава и Дудара.*

 

 

Помен

 

Ноћ пуна траве.

Још миришу моје

Две ките босиљка.

Знах предива мора,

запретане путе

за висине плаве

кад у мени ниче

ова горка биљка,

 

па свилену душу

шкољки песак рани,

да крије се, ћути,

сузама седефним

у тишини храни,

бисер да порасте,

бисер јантар жути.

 

Ноћ пуна траве.

Не миришу више

Две ките босиљка.

Небо је у мени

И звезде се роје.

Она грка биљка

Изнад мога чела

Брижно чува мраве.