Љиљана Ђукић: СТРАХ СПАВАЧА
Страх спавача
По челу ће ми зелена трава нићи,
и да се пробудим она ми је јава;
са травом на челу где бих могла стићи?
Пођем ли одавде за травом ће Сава.
Птица ми побуну посеја у главу
к‘о неписан закон именице лêта.
– Љиљана, пожури да покосиш траву,
не дај пакосници сан да ти омета.
Kажем пријатељу: лаже ово време,
твоја кућа биља поново ме вара.
Вара ме и срце, спрема ми невреме.
видим: састале се Сава и Дудара.*
Помен
Ноћ пуна траве.
Још миришу моје
Две ките босиљка.
Знах предива мора,
запретане путе
за висине плаве
кад у мени ниче
ова горка биљка,
па свилену душу
шкољки песак рани,
да крије се, ћути,
сузама седефним
у тишини храни,
бисер да порасте,
бисер јантар жути.
Ноћ пуна траве.
Не миришу више
Две ките босиљка.
Небо је у мени
И звезде се роје.
Она грка биљка
Изнад мога чела
Брижно чува мраве.
*Пољана и шума топола уз Саву у Шапцу