ЉУША И НЕВЕРНИ СЛЕДБЕНИЦИ

Мирјана Ојданић: ПОЗОРИШТЕ НА КАРТУ ВИШЕ

 

Као бруцоше, на првом Стеријином позорју, које смо све са мучним разговорима и свађама о представама морали одгледати, сачекала нас је бунтовничка представа Љубише Ристића Играјмо тумор у глави (ако се баш тако звала). Била ми је бзвз. Колеге са класе су хтеле да ме поједу, јер је студентска част, ваљда, захтевала да будемо уз чика бунтовника. Нису ме појели само због народне пословице: Пуно је мачку воловска глава!

Никоме од нас није било сумњиво – откуд бунтовник баш ту на државном фестивалу? Зато што су бруцоши најнаивнија подљудска подврста. Нико се није приупитао: како то да је тај нај-анти-режим- скији уметник дипломирао баш у ултра-режимском театру ЈДП са француским водвиљем?!? Шта ту може бити сумњиво у апсолутно слободној самоуправној држави где су се ОЗНА, УДБА па после и ДеБе доследно трудили да нам направе и однегују красну илузију о слободи мишљења, живљења, делања и говора (под условом само да није вербални деликт).

  После смо, као “озбиљни” студенти мрзели што је Љубиша свуда био главни и како је улазио у сред лета са Радетом Шербеџијом у Српску кафану, у чизмама до колена, са брцима до рамена.

Сећам се како ме је после премијере Цемента у Атељеу 212 спопао Јован Ћирилов, озареног лица са “Шта кажеш?” па се скоро наљутио кад сам рекла да свако игра свој жанр, само Ратко Полић и Цветковић играју у истој представи. “Па добро то, ти знаш да Љуша не воли рад с глумцем!” рече Јоца и преживе. Нисам знала зашто би се неко бавио позоришном режијом ако не воли рад са глумцима?!

Али Љуши је Ћирилов баш све опраштао, јер је Јоца био човек сваког владајућег режима. Кога му кажу, тога подржава, и обожава као бунтовника и генија, нормално. Исто тако ме је одушевљено спопадао по представама Мађелија, Пашовића, Бурхана, Марковића итд. Наручито ако бих имала згодног дасу, у пратњи.

   Страшно ми је дуго требало и једва укапирах да је Љуша био нека врста граничника, докле се у Југо-театру смело ићи без зајебаних последица. И докле је, нормално, смео да иде само он, јер је он највећи бунтовник. То сам схватила тек кад ми је Вида Огњеновић, после контролне пробе Јовановићевих Карамазова у Народном позоришту, где је она тада била директорка Драме, кад ми је после састанка Уметничког већа рекла: “Десет година нисмо имали такву представу, а мораћемо да је скинемо…” Ниџо Јевтић, редитељ те представе, остарио је за 10 минута, видела сам својим очима! и не знам да ли је после тога икад ишта режирао.

    Убрзо је изашла Љушина режија истога текста, он је пласиран као најхрабрији на свету, а сви медији су послушно прећутали мутну чињеницу да је он штриховао читав трећи чин (1968.) због кога је скинута Ниџина режија. Где бре нема уметничке слободе? Има, за уметника!

Обашка нас је нервирало кад би направио саобраћајни колапс у Кнез Михајловој улици одакле се улазило у КПГТ. Не би пустио публику док не стигну сви и закрче целу улицу, па сутра све новине пишу каква је гужва пред његовим театром. Била би гужва и пред Народним кад би причекали да свих 500 гледалаца дођу на врата, па их тек онда пуштали. Причала ми Даница Максимовић како га је једном викнула из гужве: Љушо, јел могу ја да уђем? – а он јој добацио: – Нема карата! – А она шашава и сјајна какву нам је дао Бог, лепо викне електричара и овај је уведе!

Сећам се какву је медијску фрку дигао представом Црна рука, о Апису, која је играна у новогодишњој ноћи у Сава центру, а где су му са поносом и обожавањем глумили будући демократски министри који ће га после презирети и секс бомбе одевене у најлон кесе. Не, нисам се зајебала и нисам то гледала. Причали ми снобови.

Још је био велики “бунтовник на власти” кад ми је постао симпатичан. О’шо у Суботицу у разваљени театар са намером да га подигне на ноге и повео целу екипицу. Ја сам у то време хтела да режирам Хладан туш Мајаковског. Баш сам се потрудила да га поново преведем (беше неки превод који ми није пасао) и преполовим са штриховима, али не успем да нађем театар где га не виде као соцреалистичког писца, а социјализам већ почео да пуца по шавовима. Назовем Суботицу и Љубиша каже да они раде по шест пројеката паралелно, да дођем на недељу дана, видим како раде и да ли бих се уклопила. Одем на дан, два.

Шест пројеката нисам видела. Гледала сам обнову једне старе представе, хладну, тзв талијанску пробу. То је проба- подсетник кад глумци пролазе мизансцен и само бифлају текст, хладно, без глуме.

Сви тако, само једна одлична млада глумица се распада од глуме и емоција. Плаче док груди не скваси. Гледам и не схватам о чему се ради, помислила сам да можда ускаче, па хоће да се докаже… Кад долази Ристић и објасни ми: – Она је трудна. Момак јој живи у Бечу. Хоће да је жени ако она дође код њега. Она сада, на овој проби мора да одлучи да ли ће ићи код њега у Аустрију, удати се, родити и заборавити каква је глумица. Или ће остати глумица, постати самохрана мајка и заборавити њега и Беч. Дошла ми је пре пробе и тражила да откажем представу а ја сам рекао, ‘ајмо на пробу, после ћеш одлучити. И ево је, одлучује. –

Била сам згранута због његовог понашања. Ја бих урлала и ђипала до плафона због отказане јебене представе, па бих плакала скупа са глумицом, али сам знала да је ово што је он урадио боље и неупоредиво страшније. И опасније. И храбрије.

Била сам и на првој читаћој проби, не знам чега, мислим да беше Данило Киш. Љуша је са две реченице отворио пробу и глумци су почели полако да читају РОМАН. Није био адаптиран, чак ни скраћен. Они су читали роман а он је отишао са пробе. Понављам: редитељ је отишао са своје прве читаће пробе, на којој се читао роман. Морала сам да видим куда је збрисао! Обишла сам клозете, то ми је било донекле логично, али није га било.  У гардеробама такође. Нигде! Најзад сам га пронашла у управничком кабинету како изваљен на канабету гледа кошарку. Е тад ми је стварно постао симпатичан! Волим људе који могу оно што ја не бих могла никада. Схватила сам да је стварно велики. Истина фолирант, али највећи. А кад си у нечему највећи није битно шта си!  Мислим да ме није чак ни одбио, него је то огромно задовољство препустио Борки Павићевић која му се још увек мотала око ногу. Одакле се повукла отприлике кад и Ћирилов, односно кад су се сви они раз-прелетали по демократским партијама, напрасно су сви постали одвајкадашњи антикомунисти, а само је он остао веран пропадајућим комунистима.

Одлазила сам, кад бих се враћала са Аде, пар пута и у Шећерану на неке представе. Срела бих га тамо понекад, није ме препознао. Мрзело ме да се јављам и представљам, али и данас га поштујем и мислим  да је изузетан лик. Узгред, и ово што Шербеџија данас ради на Брионима, мене не знам зашто, подсећа на Љубишу Ристића.