Петрос Голицис (Грчка): КАМЕН САМ, ОБЛУТАК

 

 

Рафаело[1]

 

У какву се само папазјанију

– гледано одавде –

изметнула моја последња слика Метаморфоза

живог ме је кидало што сам оне идиотске смртнике

оденуо у баш те – кобно – зелене хаљетке

а нисам ни слутио да дивљење верника почива

на једном – како веле – сасвим новом углу гледања

наиме на сучељењу двеју групација

обичне раје и небеске хорде

тој – видно – класичној композицији ненадмашне врсте

А да сам, јадо – авај би било да нисам скроман –

знао да се ради о мом последњем делу

извео бих оно што сам одувек и хтео

од самог тренутка рођења на земљи

а не нешто такмичарски и пролазно

Ма дођавола са зеленим бојама и бледим контрастима

празним одајама и њиховим лебдећим Исусима

и свим другим сличним замислима.

Да ми је белине црквених зидова и плаве

расипање бојом или једноставност

Насликао бих нешто линеарно

без фигура – структурално –

архитектурално и усамљено

икону – као и мој свет – закључану

у окер, мој једини извор

 

 

Шта то мене садржи?

 

Шта то мене садржи?

Камен сам облутак

на ванвремен-обали

чекам светлост а постајем време

Шта то мене садржи?

Белине са мојих дланова

нудим свету на увид и на дар

а свет нити мари нити одговара

само све узвраћа попут еха,

на воду водом одговара,

па ипак ја нисам белина

светлост пада на савест

на коленима, не ја већ читава васељена

пред сопственом супротношћу

у којој се и ја садржим

у бескрајном току

који се у мене улива, а ја непомичан

нисам светло, нисам време

у шољицу да станем

Шта то мене садржи?

 

Бакина сахрана

(или Аутобус за Дахау)

Сопствено клање

месим као тесто

носам са собом

пуштам да расте

без квасца

згрудвано као папир;

у поноћ се враћам кући

деца већ спавају

ушушкавам их и

љубим за лаку ноћ;

ујутру, контрола у бусу

нека ме цура погледа

уступа ми место

седа поред мене

и хвата ме за руку

Ево ме, покољ на белом

сахраниће ме, видећеш

деца размењују погледе

предводници поворке

на копљима носе

верске симболе

сребро се пресијава

(да би се добро видели

крстови и слично)

хајде, бако, дај да с тим завршимо

да можемо да пикамо фудбал

 

 

Il padre è morto и кревети умирућих

 

Враћам се са очеве сахране

постарао се да нас послуже

разноразним

дечјим песмицама

а он из колевке пева

највеће дете од свих

колевка не шкрипи

свет се окреће

ми клијамо неко време

суво смо зрневље

деца нас имају у рукама

на кратко

(у међувремену)

Обилазим

кревете умирућих

да забележим њихове последње речи

Уморан сам и збуњен. Вичем:

„Следећи, следећи молим,

да чујемо шта има да каже.“

(„Па брине га смрт, човече, а ако је изнанадна,

брине га и шта ће бити с његовима.“)

Спремам се да умрем дискретно

као један од Селениних паса

без кукања

и пре свега без драме

једноставно

онако како се смрт дешава

а ако буде како сам замислио

умрећу у некој несрећи

тако да за то никад и не сазнам

Чудно да о томе с тобом говорим

Чудно

 

 

Повратак[2]

Јанулис Халепас 8 је 1888. примљен у болницу за

ментално оболеле на Крфу где је остао до 1902.

 

Вратио сам се у породичну кућу излечен

ту сам набавио неколико оваца

и сад их лично напасам на селу

музем их, стрижем их

причам им, уживам у њима

дао сам им имена: Марија, Мариго, Ирена…

Ни са ким се не дружим

(а и онако ме не убрајају у живе)

Недовршена статуа Медеје задаје ми силне муке

Мајка сваки дан кади кућу

и повремено уништава моја дела

„Она су за све крива“, има обичај да каже

а ја онда уплакан изађем у двориште

трудим се да ме не види

како плачем и вичем на камење

све док не одем у атеље

Не преза ни од тога да прода овцу

мени иза леђа

и да ми каже да се изгубила

ја онда морам да је тражим

трчим тамо, трчим вамо

„Мариго!“ дозивам. „Ирена!“

У дубоким јаругама мога ума

скулптуре су обрасле у коров

али однекуд увек засијају

 

 

Смрт и време

 

Смрт и време су само деца која

стварима скидају навлаке, парају им шавове

перу их у мору

за собом остављају

пустош и кости

све у игри

затрпају их мало земљом

спремни за следећу партију

 

              > Превод:  Марија Пуслојић

[1] Рафаело Санти да Урбино (1483-1520): италијански сликар

[2] Јанулис Халепас (1851-1938): грчки вајар1]